14. deo

***

     Šampanjac je Nikoli izuzetno prijao. Nikada mu do sada nije bio tako sladak i pitak. Aroma pobede mu je parala nozdrve i širila se kroz celo telo izazivajući osećaj nesalomive moći. Rukovao se sa ljudima koji su mu čestitali na pobedi i tudili se da ih primeti i zapamti. Uglavnom su to bili poznati ljudi iz stranke koji su mu bili lojalni i verovali u iskrenost njegovih reči i dela. Neke članove stranke je sada prvi put video u svom izbornom štabu. Uglavnom su mu se oni dodvoravli. Znao je unapred scenario: posle dva – tri dana, upravo ovi kojie sada prvi put vidi i koji ga tapšu po ramenu, doći će dag a zamole da ih zaposli, da upišu dete u željenu školu ili fakultet, da smeste dete u vrtić . .  . doći će i pojedinci entuzijasti ili predstavnici nekih  udruženja i organizacija da traže novac za izgradnju dečjeg igrališta, uređenje parka, pravljenje azila za životinje, pomoć promrzlim pticama  . . . okrenuo je očima: “ Šta li im sve neće pasti na pamet? “primiće ih. Neposredno posle izbora, moraće da ih primi i čvrsto im obeća da će im izaći u susret. Da, čvrsto će im obećati. Moraju iz kancelarije da izađu verujući u njegove reči i sa nesalomljivom nadom. A onda . . . Vreme će učiniti svoje. Čvrsta nada će ih držati budne i orne za rad kao da su uzeli nekakav eliksir ili doping. A posle? Smisliće već nešto. Sad mora da razmišlja koja će ministarstva dobiti. Zna da je već sve rešeno još pre izbora, mada treba biti na oprezu.

     Preko ruba čaše gledao je svoje sledbenike koji su bili srećni podjednako kao on. “Kako mogu da budu tako prokleto srećni zbog tuđe pobede? Oni jesu pobedili zajedno sa mnom kao članovi moje stranke, ali to nije njihov lični uspeh” , razmišljao je Nikola u sebi već rumenih obraza. Ostavio je čašu. Brujalo mu je u ušima.

“ Idemo na balkon “, pozvala ga je sekretarica.

     U pratnji prisutnih , izašao je na balkon i mahao okupljenim građanima. Najpre im se učtivo i od srca zahvalio na podršci u svoje ime i u ime stranke. Zatim je ponovio sve što im je obećao u predizbornoj kampanji. U ušima mu je brujalo , a glava mu je bila sve teža i teža. Obrazi su brideli. Slika se povremeno duplirala pa je imao utisak da se okupilo više ljudi nego što ih zaista ima. Kratkotrajni i prodorni prasak ga je u momentu otreznio. Čula se vriska , najpre iz unutrašnjosti , a zatim kao eho se proširila među okupljeni narod. Neko ga je ugurao unutra. Pipao se po telu misleći da je neko pucao u njega. Na ulici su ljudi trčali u različitimm pravcima. Gazlili su po onima koji su pali. Saplitali su se, padali , ustajali , trčali dalje, ostajali bez cipela , torbi. . .

     Jedan radnik obezbeđenja je doneo ciglu obmotanu papirnom trakom. Neko je ubacio kroz prozor. Staklo na prozoru je bilo debelo. Od saline udarca, u oknu je bila rupa pravougaonog oblika veličine cigle.

     Nikoli je još brujalo u glavi. Nije znao da li je to od šampanjca ili od meteža na ulici ali je znao samo jedno – želeo je da to prestane. Gledao je kako svi pažljivo zagledaju ciglu kao majmuni koji gledeju kost u filmu “ Odiseja”.

“ Treba pozvati  specijalni odred “ , rekao je jedan od prisutnih.

“ Ne dirajte ništa. Možda je otrovno! “

“ Možda je unutra eksplozivna naprava! “

“ Ne presecajte kanap! “

     Svako od prisutnih je imao svoje pretpostavke.

     Ne razmišljajući mnogo, Nikola je prišao zagonetnom predmetu. Svi su s nevericom, ali veoma radoznalo pratili šta će se dalje dogoditi. Radoznalost je ljudska mana koja život postavlja na ivicu ambisa , a onda se igra hoću – neću. Uglavnom preovlada hoću. U retkim slučajevima je radoznalost vrlina. Tada nastaju velika otkrića, dela, izumi. Nikola je odvezao  čvor i počeo da odmotava traku. Pojavljivala su se slova, jedno po jedno: O  R  G  A  N . . . dodao je traku čoveku pored sebe. Odmotavao je dalje: I  Z  A . .    Čovek je dodao traku onome pored sebe ovaj dalje  . . . Pojavljivala su se sledeća slova: C  I  J  A. Nikola se zabrinuo: “ Šta hoće CIA od mene?   Šta će ovo J ovde? “ 

“ Dignite to! “ viknuo je ljudima koji su držali traku. “ Ma kakva CIA? Baš sam glup! “ Odmah mu je pao kamen sa srca. Znao je šta dalje piše. Izgovorio je glasno: “Organizacija za podršku u procesu.” Ostavio je ciglu i izašao. Ostali su ubrzano odmotavali traku. Pojavio se natpis u celini posle nekoliko neuspešnih odmotavanja , jer je traka bila spiralno uvijena. Svi su zabrinuto klimali glavama, praveći se da shvataju (ne)ozbiljnost situacije. Nešto su načuli o ovoj organizaciji, ali im nije bilo baš sve kristalno jasno.

     U susednoj prostoriji Nikola je telefonirao: “ Želim sve informacije : ko stoji iza ovoga, koliko ih je, da li predstavljaju opasnost, da li je među njima taj . . . kako se zove  . . . Marko Velmerović , Velirović , ma vrag neka ga nosi! Prevrni grad uzduž i popreko! Vidimo se sutra! “

***

     Ponedeljak svi mrze: đaci, nastavnici, radnici, vozači autobusa. Mrzovoljni što ih je ponedeljak otrgao iz okrilja porodične sreće, vuku se svi ka školama, kancelarijama, fabrikama. Oni su mrzovoljni zbog svojih obaveza, a neki su mrzovoljni zbog poslovnih neobaveza. Radnici mrze ponedeljak zbog posla, a oni koji ne rade, a želeli bi, mrze ponedeljak zato što ostaju kod kuće. Produženi vikend, vikend bez kraja. Vikend koji ih neće odvesti u penziju.

     A ponedeljak kao da se svima ruga. Vukao je minute po još usnulom gradu. Sunčevi zraci su se lenjo promaljali iza namrgođenih oblaka, a zatim se vraćali nazad razočarani onim što vide dole.

     Ovaj ponedeljak će biti najduži čistačima ullica. To je jedan od onih dana kada posle mitinga, uličnih koncerata ili nekih manifestacija, grad liči na deponiju smeća. Uz malo sreće, neko od njih će pronaći neki novčić ili novčanicu u manjim apoenima, možda otkinuti lančić ili bezvrednu bižuteriju. Nekada je bilo više izgubljenih vrednih predmeta i novaca, a sada se pod zamasima metli kotrljaju prazne limenke i pocepane parole stvarajući melodiju ujednačenog ritma. U ritmu kotrljajućeg smeća, čistači plešu sa svojim partnerima – metlama dok grad ne poprimi svoj sjaj. Sa počišćenim smećem, nestaće i sećanje na prethodno veče.

     Nikola Ivković je izašao iz službenog vozila i nagazio limenku. Sadržaj iz nje poprskao mu je pantalone skoro do pojasa. Gunđajući i psujući ušao je u zgradu policije, dok je njegov pomoćnik uporno pokušavao da obriše Nikolino međunožje. Nikola je odbrusio gadnu psovku na njegov račun i još nervozniji, zaboravivši da pokuca, upao u kancelariju komandira policije. Instiktivno, kao pravi vojnik , a ponešto i zbog stresa koji je stekao u izvršenju nekih zadataka, komandir oskoči od stolice i maši se za pištolj. “Zreo sam za penziju”, Zabrinuto je počešao potiljak.

“ Sinoć sam bio napadnut, kao što sam te već obavestio. Šta imate? “ Nikola je očekivao odgovor.

“ Poslao sam ljude na teren. Čekam izveštaje. Iz laboratorije su me obavestili da nisu pronašli nikakve otiske. “

“ Aktiviraj sve što imaš! “ izričit je bio Nikola.

“ Ali . . .” komandir je birao reči trudeći se da ne uvredi Nikolu. “ Ja mogu samo da reagujem  na sinošnji događaj, da pošaljem ekipu na uviđaj i to je to. Čak i ove ljude nisam smeo da pošaljem danas na teren. Izvini, ali Vlada još nije formirana. Ja verujem da ćeš ti biti ministar policije, ali još uvek ne mogu da primam naređenja takve vrste od tebe . . .”

“ Ma, to su samo formalnosti. Ej, čuješ li ti mene? Pokušaj atentata na . . . ministra . . . budućeg . . . nečega. Možda ću i premijer biti. Ma , šta ja tebi objašnjavam? Ko te postavio u ovu fotelju? “

     Nikola je zavrteo fotelju tako jako da je mehanizam za okretanje ispao iz ležišta , a sedište fotelje odskočilo visoko uvis. Svi pogledi su bili uprti u sedište koje se vrtelo po kancelariji. Palo je na pod i nastavilo da se vrti kao čigra.

     Komandir je pobeleo. Uvlačio je glavu u uniformu koja mu je bila bar dva broja veća. Ličio je na kornjaču koja uvlači glavu u oklop pred neprijateljem. A Nikola mu je bio prijatelj. Barem je to trebao biti.

     Komandiru je prvo na pamet pao stan koji je dobio na korišćenje čim je postao komandir. I to mu je Nikola sredio. Kako će objasniti svojoj Ruži da će ostati bez stana? Ne! To nikako ne bi podneo! Svim rođacima se već pohvalila i pozvala ih u goste. Pristizali su u smenama kao ekskurzije đaka. Zaposeli bi stan gore od najgoreg okupatora koje je upoznao ovaj svet. Najgori je bio brat od strica iz nekog zabitog sela sa svojom osmočlanom porodicom. Ruža je napravila plan poseta. Pozavidela bi joj svaka elitna turistička agencija u gradu. Stigli su do polovine spiska. Zbog te druge polovine , želeo bi da ga smene i isele iz stana. “ E, moja Ružo. Šta da radim? “

     Nikola je primetio zabrinutost u komandirovim očima što mu je dalo dodatnu snagu. Isprsio se i oštro rekao: “ Nađi tog Marka Velinkovića Velmerovića, ma neka ga vrag nosi i njega i njegovo glupo prezime i njegovu tužbu! Nađi i  . . . znaš već! “

“ Šta? “ pravio se naivan komandir.

“ Šta ‘šta’ ? Znaš!”

“ Kako? “

 “ Kako? Čuj njega ! Pa zar ja treba da te učim kako da radiš svoj posao? “ lupio je šakom o sto.

“ Ali , to nije moj posao” , branio se komandir.

     Nikola je ustao i krenuo ka vratima. Okrenuo se, podigao kažiprst i u pretećem stavu , koji je toliko puta uvežbavao u svojoj spavaćoj sobi ispred ogledala, uputio još jedno naređenje:

“ Potrudi se da Marko Velimirović “ , zastao je iznenađen što se setio prezimena, verovatno zahvaljujući adrenalinu, “ ne – sta – ne. Jesi li čuo? NESTANE! Neka ga pregazi tramvaj. “

 “ Ali, u gradu nema tramvaja” , navodno se branio komandir, ali je to bila skrivena provokacija.

“ Pa nabavite ga! “ zalupio je vrata za sobom . Konačno! Komandir je do kraja otvorio odškrinutu  fioku. Isključio je diktafon i poljubio ga.

“ Pametna si ti moja Ružo. Ovo mi je najdraži poklon za rođendan koji si mi do sada kupila. Prišao je prozoru i gledao kako Nikola ulazi u auto. “ potrudiću se da ti lično ja stavim lisice . Neću prekinuti poteru za Markom. Stvari će morati još koji dan da se odvijaju ovim tokom. Kasnije ćemo , Nikola, igrati po mojim pravilima.”

13. deo

***

     U svom stanu Marko je gledao  tamni ekran televizora. Nije se usuđivao da ga uključi. Bojao se da će ga još nešto ili neko povrediti. Verovao je ljudima, verovao je državi. Sada želi da napusti ovaj grad, ovu državu , ovu planetu. Na tamnom ekranu svog televizora video je svoj lik. Gledao je film u kojem je glavni glumac on – Marko Velimirović. Sedi u fotelji. Bespomoćan. Sam. Bez teksta. Nemi film. Činilo mu se kao da je zarobljen u kutiji TV aparata i čeka da ga neko izvadi. Čeka. Ne dešava se ništa. Režiser koji režira živote, dodelio je Marku ovu ulogu. Režiser u Markovoj glavi se oglasio: “ Akcija.” Marko ,na ekranu,  uzima telefon. Bira broj. I dalje gleda ispred sebe. Pojavljuje se zvuk:

“ Dolazim.”

     Kraj filma.

***

     Kao po nekoj tradiciji, najveća gužva na biračkim mestima je pred zatvaranje. Kao da se do tada ljudi nisu mogli odlučiti kome će dati glas i svoje poverenje ili su možda razmišljali da ne dođu? Većina je posle svih dosadašnjih izbora govorila da na izbore više neće izaći. Tako se govori i za vašare, pa ipak ljudi idu. Razlika između izbora i vašara je neznatna. Šarenilo, prevare, prevaranti , prevareni, mnogo novaca u opticaju su zajednički imenitelj vašara i izbora. Razlika je u tome što su na vašaru ljudi svesni da će biti prevareni za svoj novac, a na izborima su prevareni na prevaru. Iako znaju da političari mame svoje glasače lažnim obećanjima, kao što na vašaru svako fali svoju robu, a ljudi poveruju i nasednu, ipak ih tračak nade vodi ka toj famoznoj izbornoj jedinici gde ostvaruju svoje glasačko pravo. Na vašaru ljudi daju novac za šećernu vunu uprkos saznanju da se slatka pena brzo topi u ustima. Na izborima nisu svesni količine novaca koja im je uzeta iz džepa za slatke snove koji nestaju odmah po objavljivanju prvih rezultata.

     Na vašaru – karusel i ringišpil. Na izborima – karusel i ringišpil koji se neprestano okreću sa istim licima. I na vašarima i na izborima svi zarade, a jedino je narod u gubitku.Čarape, zbog kojih su ljudi bili neizmerno srečni jer su bile ‘skoro džabe’ , već sledećeg dana su postale ‘kabriolet’ čarape., sa jednom rupom,  ako ste imali više sreće, a češće sa dve ili više rupa. Majice su se skupile i pofarbale ostali veš. A posle izbora – političari sami skidaju svoju farbu bez predpranja i iskuvavanja i pokazuju svoje pravo lice. Nema više slatkih obećanja. Zamenjuju ih stroga naređenja i zabrane propisani novim zakonima koji se objavljuju svečano uz fanfare i zvona.

     Vođeni tračkom nade, ali i nekim neobjašnjivim strahom narod se sa svih strana slivao u kolonama ka školama gde se obavljalo glasanje. Neke je bilo sramota što ih prijatelji vide da idu na glasanje, jer su prethodnih dana govorili da ni slučajno neće ići na glasanje.

“ Lepo veče posle onog današnjeg pljuska. Malo je prijatnije i svežije pa rekoh Smiljki: ‘Ajmo da prošetamo. Pa, sad kad smo već tu. Idemo da glasamo” , pravdao se Sima svom komšiji.

“ Rada i ja pošli kod sina u goste. Sreli smo ga ovde, pa i mi kao i vi. ‘Ajd’ sad kad smo već tu, da glasamo.”

     Na izlazu iz škole , grupa penzionera se raspravljala o pravu glasa.

“ Ne može niko da me natera da glasam ili ne. Došao sam svojevoljno. “

 “ Ja sam čuo da će smanjiti penzije onima koji ne izađu na izbore.”

“ Mnogo si naivan. Hoću da glasam – glasao sam. Neću da glasam – tačka. Šta mi mogu?”

“ Mogu, mogu. Sve oni prate i snimaju. Sve oni znaju.”

     Kamermani su već pakovali opremu. Bili su nervozni i umorni. Ništa značajno nisu snimili. Išli su u program uobičajenim i dosadnm izveštajima. Nisu snimili Marka. Vrlo je mala verovatnoća da će se pojaviti sada. Ostalo je još 15 minuta do zatvaranja biračkih mesta. Narod je ulazi o i izlazio iz škole. Mnogi su se raspričali. Ako se Marko i pojavi niko ga neće primetiti u ovoj gužvi.

     Školsko zvono se oglasilo.

“ Gotovo! Gotovo! Kraj! Idite kući! “

     Radnici obezbeđenja potrčaše u pravcu odakle je dolazio glas.  Sedmogodišnji dečak je bežao od njih, provlačeći se izmeću zbunjenih ljudi, preskako je žardinjere sa cvećem i pobegao na ulicu. Radnici obezbeđenja su , u poteri za dečakom srušili i polomili dve žardinjere, srušili jednu gospođu, prevrnuli kantu za smeće koja se otkotrljala pravo pod noge dvojici policajaca. Kao das u vežbali godinama, obojica padoše na leđa  istovremeno, sa visoko podignutom desnom nogom. Gospođa je jaukala na jednoj strani, a policajci se odmah podigoše na noge pokušavajući da prikriju bol. Jaukali bi i oni, ali im dostojanstvo ne dozvoljava.

     Kamermani su skočili videvši da se nešto dešava. ,ali uzalud. Sve se odigralo munjevitom brzinom. Mogli su jedino da snime rasuto smeće i gospođu kojoj su nudili pomoć. Više je bilo radoznalaca oko nje nego ljudi koji zaista hteli da pomognu.

“ Nije moguće da među svim ovim ljudima nema ni jednog lekara” , ljutito je govorio gospodin koji je prvi prišao srušenoj gospođi.

“ Da li je neko zvao hitnu pomoć? “

“ Stiže! “ uzviknuo je neko iz gomile.

     Iz jedne učionice izašao je bračni par koji je upravo glasao. Osvrtali su se oko sebe tražeći nekog.

“  Filipe! Filipe! Gde mi je dete? Da li je neko video mog Filipa? “

“ Koliko godina ima taj Filip ? “ upitao je jedan gospodin.

“ Sedam. “

“ E, pa , čestitam gospođo. Lepo ste vaspitali sina. Pogledajte šta je uradio. “

“ Ma, šta Vi znate o vaspitanju” , rekla je majka ljutito i povukla supruga koji ni reč nije rekao. Nije prvi put d aim Filip priredi slične scene.

“ Kako gotovo? Ljudi, pa ja sam pomogao povređenoj gospođi! Nisam ja kasno došao. Došao sam na vreme, ali šta sam trebao da uradim? Da mirno prođem i gledam bespomoćnu i povređenu gospođu? Ovo je neviđeno! Bruka i sramota! Insistiram da mi dozvolite da ostvarim svoje pravo! “ ljutito je govorio gospodin koji je pomogao gospođi.

“ Žao mi je. Birališta su zvanično zatvorena pre 7 minuta.

“ Nečuveno! Televizijo gde si sada? Zovite nekog novinara! “ zapanjen gospodin se obraćao grupici znatiželjnika. “ Ne! Ne treba mi novinar! Uložiću primedbu!” otišao je gunđajući sebi u bradu.

     Glasači su otišli. Uskoro će otići svi iz škole. Sutra će učenike dočekati učionice koje smrde na duvanski dim. Gotovo. Domar škole gasi svetla. Cirkusku arenu su svi napustili.

12. deo

***

     Luka je sam došao. Ana i njeni roditelji glasaju na sasvim drugom kraju grada. To saznanje ga je veoma radovalo. Nije pod budnim i strogim okom Aninog tate Tomislava. Iako zna da Tomislav ne može da vidi za koga je glasao, Luka bi bio nervozan od samog njegovog prisustva. Tešio je sebe da to nije strah, već strahopoštovanje, a strahopoštovanje je kad nekog ceniš , poštuješ i uvažavaš njegovo mišljenje. Takav je Tomislav. Treba ga samo slušati i ćutati. Tešio se . . . samo da ova gužva oko suđenja prođe i biće sve u redu. Posle venčanja, on i Ana će živeti sami. Nada se da će Tomislava viđati retko.

     Nakon prijavljivanja i legitimisanja, prišao je mestu predviđenom za glasanje. Iako je imao jasan i čvrst stav o glasanju, uznemirio se. olabavio je kragnu košulje. Pitao se zašto nije obukao džemper.

“ Ja sam veoma uticajan i moćan “ , rekao mu je one večeri Nikola Ivković na splavu. “Nadam se da si pametan i da ne moram više puta da ti ponavljam. Kakav proces protiv države? To briši! Nema ga! Reši se tog . . . kako  se već zove, da ga ne bi mi , “ naglasio je reč mi , “ ućutali, a to košta državu. Mnogo košta. Razumeš? Ne čekajući da mu Luka odgovori, a i da je odgovorio ne bi ga čuo, jer je upravo pojeo ljutu papričicu i zalivao vinom ne bi li ugasio požar u ustima.

“ Dobra! Ljuta! Kao iz mog rodnog kraja.” Noktom malog prsta je iščačkao komadić mesa koji mu se zaglavio među zube.

     Nagnuo se prema Luki i rekao ledenim glasom , koji je oznojanog Luku u momentu ohladio: “ I još nešto! Od dans dobijaš slučajeve samo koje ja prosledim tebi. Jasno? Radićeš onako kako ja kažem. “

     Dakle, predmet razgovora nije bio Marko i njegova tužba. Nikola je to smatrao svršenom stvari. Sebi je želeo da obezbedi sudiju koji će da ‘rešava’ neke tužbe.

     Nikola je i dalje prodorno gledao Lukine oči i pokušao da iz njih pročita da li je shvatio poruku. Kad se uverio , ugledavši mešavinu straha, zbunjenosti i očaja, odmaknuo se i pogledao Lukin tanjir i začuđeno pitao: “ Pa, ti još nisi ni počeo da jedeš?”

     Prisećajući se tog razgovora, Luki već izbiše graške znoja. Čuo je da se Nikoli još niko nije suprotstavio i odbio njegovu ‘molbu’ . Protiv Nikole je mogao jedino da se bori na ovaj način. Uzeo je olovku i zaokružio broj ispred imena Mirka Pribićevića. Tomislave bićeš ti ponosan na svog  zeta.

***

     Nekoliko TV ekipa je bilo smešteno ispred izborne jedinice u kojoj je Marko trebao da glasa. Ljudi su već navikli da svake izbore prate domaći i strani mediji, ali nikada nije bilo u ovom kraju toliko novinara i kamera.

“ Kažem ja tebi : ipak će se nešto desiti posle izbora. Biće promena.”

“ Briga mene za promene. Moje vreme je prošlo. Neka mladi sad rade i biraju. “

“ A penzije? Rekli su da će nam povećati penzije. “

“ Ma, kakvo povećanje? Naivan si ko dete. Onaj moj mali unuk je pametniji od tebe sto puta. Znaš da oni sve obećaju pred izbore. Posle – ćorak. “

“ A sada hoće! Jesi li slušao . . . “

“ Pa šta i da ti povećaju? ‘Oćeš možda u banju da ideš? Ili na planinu ili more? Nećeš! Bojiš se vožnje, bojiš se da ti neko stan ne opljačka dok si ti odsutan. Nego, idemo na čaj. Ja častim. “ Dvojica penzionera su nastavila šetnju promenivši temu razgovora.

     Markova komšinica Zorka je prišla jednom kamermanu.

“ Izvinite, a Vi . . . ovde . . . svakoga usnimite? “

     Znala je ona dobro koga čekaju. Bila je ljuta na sebe što sinoć nije oprala kosu i napravila frizuru.

“ Ne baš, gospođo” , mrzovoljno joj odgovori kamerman i nastavi da podešava objektiv.

“ A, znam , ja , znam “ , zavrtela je kažiprstom preteći.

     Kamerman je i dalje podešavao objektiv ne obraćajući pažnju na Zorkino čavrljanje.

“ Znam ono što Vi ne znate! “

     Kamerman je odbrojavao u sebi. Odlučio je da ipak bude pristojan.

“ Znam kako Marko izgleda “ , tiho je izgovorila iskušavajući ga.

“ Molim? “

     Uspela je.

“ Poznajem gospodina koga čekate da snimite i intervjuišete. Ja sam njegova komšinica Zorka. Mogu da Vam pomognem.”

“ Bio bih Vam zahvalan , gospođo Zorka. “ Ponudio joj je stolicu da sedne.

“ A , ne! Neće on još da dođe. Idem ja do zgrade da izvidim situaciju i eto mene odmah sa svežim informacijama.”

     Zorka je odskakutala prelazeći ulicu. Nakon dva sata čekanja, kamerman se zapitao kako je uopšte naseo i mogao sebi da dozvoli da poveruje jednoj takvoj osobi. Naučio je još jednu lekciju.

“ Evo me! Stigla sam! “

     Kamerman je ustuknuo. Iznenedila ga je i prepala spodoba ispred njega. Zorka je natapirala kosu tako da je svaki pramen štrčao prema različitim stranama sveta. Na usne je stavila jarko crven ruž., a na očne kapke svetlo plavu senku u debelom sloju i uokvirila debelom crnom linijom.

“ Poslužite se “ , gurala mu je pod nos pitu sa jabukama koja je još uvek bila topla i mnogo je bolje izgledala od Zorka. Ali, ako je Zorka ovakva, kakva li joj je kuhinja? Našao je spas u cimetu koji je parao nozdrve.

“ Izvinite, ali ja sam alergičan na cimet” , odbio je ljubazno.

“ Kud baš sada da stavim cimet? Pravim ja bez cimeta, ali sada rekoh ‘ajde da bude sve po receptu, da se ne obrukam pred čovekom. Šteta! “

     Uzdahnula je , uzela najveće parče pite i stavila u usta.

“ Da li ste saznali nešto o Marku? “ oprezno je upitao kamerman i odmah se pokajao.

“ Ne . . . ne . . . miflim da on jof spava “ , frfljala je Zorka žvaćući i dalje dok su joj mrvice ispadale iz usta. Zvučno je progutala oveći zalogak i lupnula se pesnicom u grudi.

“ Ništa Vi ne brinite “ , sela je u stolicu koju joj je malopre ponudio i stavila tanjir u krilo. Zagrizla je još jedan komad.

“ Biću ja tu sa Vama ceo dan ako treba. Žrtvovaću se. kad on naiđe, odmah ću Vam ga pokazati. On i ja ćemo zajedno ući da glasamo “ , rukom je ‘porpravila’ frizuru.

“ Potrudite se da me snimite ovako od napred “ , podigla je malo bradu . “ Profil mi se ne sviđa. Nekako mi je nos grbav i povijen. Kažu da je moja baba imala takav nos. Šta su geni! Od svih rođaka baš ja da nasledim taj gen za nos. Znate, hoću da budem sigurna da će me svi prepoznati na televiziji. Neću da nagađaju, jeste, nije . . . ma, znate šta? “ Ustala je demonstrativno, isprsila se i opet ‘popravila’ frizuru.

“ Hajde da načinimo jedan probni snimak. A mogla bih nešto i da Vam kažem. Pitajte me nešto, slobodno, što se stidite? “

     Ostali kamermani i reporteri iz drugih TV stanica su se krišom smejali. Pravili su se da su nezainteresovani, za svaki slučaj da Zorka ne bi došla kod njih. Jedan ja čak razmišljao da snimi sve i da odnese svom uredniku kako bi mu pokazao u kakvim  uslovima rade i sa kakvim likovima treba da rade. Odustao je setivši se njegovog prodornog pogleda.

     Unezverenog i zbunjeniog kamermana koga je opsedala Zorka, spasila je iznenadna kiša. Svi su pohitali da potraže spas od pljuska. Zorkin trud oko frizure nestao je za sekund. Lice joj je bilo kao u indijanskog poglavice. Samo joj je još pero falilo. Gunđajući i ne čekajući da pljusak stane , otišla je kući.

     Kamerman je podigao pogled ka nebu i tiho izgovorio : “ Hvala.”

***