***
U svom stanu Marko je gledao tamni ekran televizora. Nije se usuđivao da
ga uključi. Bojao se da će ga još nešto ili neko povrediti. Verovao je ljudima,
verovao je državi. Sada želi da napusti ovaj grad, ovu državu , ovu planetu. Na
tamnom ekranu svog televizora video je svoj lik. Gledao je film u kojem je
glavni glumac on – Marko Velimirović. Sedi u fotelji. Bespomoćan. Sam. Bez
teksta. Nemi film. Činilo mu se kao da je zarobljen u kutiji TV aparata i čeka
da ga neko izvadi. Čeka. Ne dešava se ništa. Režiser koji režira živote,
dodelio je Marku ovu ulogu. Režiser u Markovoj glavi se oglasio: “ Akcija.”
Marko ,na ekranu, uzima telefon. Bira
broj. I dalje gleda ispred sebe. Pojavljuje se zvuk:
“ Dolazim.”
Kraj filma.
***
Kao po nekoj tradiciji, najveća gužva na
biračkim mestima je pred zatvaranje. Kao da se do tada ljudi nisu mogli
odlučiti kome će dati glas i svoje poverenje ili su možda razmišljali da ne
dođu? Većina je posle svih dosadašnjih izbora govorila da na izbore više neće
izaći. Tako se govori i za vašare, pa ipak ljudi idu. Razlika između izbora i
vašara je neznatna. Šarenilo, prevare, prevaranti , prevareni, mnogo novaca u
opticaju su zajednički imenitelj vašara i izbora. Razlika je u tome što su na
vašaru ljudi svesni da će biti prevareni za svoj novac, a na izborima su
prevareni na prevaru. Iako znaju da političari mame svoje glasače lažnim
obećanjima, kao što na vašaru svako fali svoju robu, a ljudi poveruju i
nasednu, ipak ih tračak nade vodi ka toj famoznoj izbornoj jedinici gde
ostvaruju svoje glasačko pravo. Na vašaru ljudi daju novac za šećernu vunu
uprkos saznanju da se slatka pena brzo topi u ustima. Na izborima nisu svesni
količine novaca koja im je uzeta iz džepa za slatke snove koji nestaju odmah po
objavljivanju prvih rezultata.
Na vašaru – karusel i ringišpil. Na
izborima – karusel i ringišpil koji se neprestano okreću sa istim licima. I na
vašarima i na izborima svi zarade, a jedino je narod u gubitku.Čarape, zbog
kojih su ljudi bili neizmerno srečni jer su bile ‘skoro džabe’ , već sledećeg
dana su postale ‘kabriolet’ čarape., sa jednom rupom, ako ste imali više sreće, a češće sa dve ili
više rupa. Majice su se skupile i pofarbale ostali veš. A posle izbora –
političari sami skidaju svoju farbu bez predpranja i iskuvavanja i pokazuju
svoje pravo lice. Nema više slatkih obećanja. Zamenjuju ih stroga naređenja i
zabrane propisani novim zakonima koji se objavljuju svečano uz fanfare i zvona.
Vođeni tračkom nade, ali i nekim
neobjašnjivim strahom narod se sa svih strana slivao u kolonama ka školama gde
se obavljalo glasanje. Neke je bilo sramota što ih prijatelji vide da idu na
glasanje, jer su prethodnih dana govorili da ni slučajno neće ići na glasanje.
“ Lepo veče posle onog
današnjeg pljuska. Malo je prijatnije i svežije pa rekoh Smiljki: ‘Ajmo da
prošetamo. Pa, sad kad smo već tu. Idemo da glasamo” , pravdao se Sima svom
komšiji.
“ Rada i ja pošli kod
sina u goste. Sreli smo ga ovde, pa i mi kao i vi. ‘Ajd’ sad kad smo već tu, da
glasamo.”
Na izlazu iz škole , grupa penzionera se
raspravljala o pravu glasa.
“ Ne može niko da me
natera da glasam ili ne. Došao sam svojevoljno. “
“ Ja sam čuo da će smanjiti penzije onima koji
ne izađu na izbore.”
“ Mnogo si naivan. Hoću
da glasam – glasao sam. Neću da glasam – tačka. Šta mi mogu?”
“ Mogu, mogu. Sve oni
prate i snimaju. Sve oni znaju.”
Kamermani su već pakovali opremu. Bili su
nervozni i umorni. Ništa značajno nisu snimili. Išli su u program uobičajenim i
dosadnm izveštajima. Nisu snimili Marka. Vrlo je mala verovatnoća da će se
pojaviti sada. Ostalo je još 15 minuta do zatvaranja biračkih mesta. Narod je
ulazi o i izlazio iz škole. Mnogi su se raspričali. Ako se Marko i pojavi niko
ga neće primetiti u ovoj gužvi.
Školsko zvono se oglasilo.
“ Gotovo! Gotovo! Kraj!
Idite kući! “
Radnici obezbeđenja potrčaše u pravcu
odakle je dolazio glas. Sedmogodišnji
dečak je bežao od njih, provlačeći se izmeću zbunjenih ljudi, preskako je
žardinjere sa cvećem i pobegao na ulicu. Radnici obezbeđenja su , u poteri za
dečakom srušili i polomili dve žardinjere, srušili jednu gospođu, prevrnuli
kantu za smeće koja se otkotrljala pravo pod noge dvojici policajaca. Kao das u
vežbali godinama, obojica padoše na leđa
istovremeno, sa visoko podignutom desnom nogom. Gospođa je jaukala na
jednoj strani, a policajci se odmah podigoše na noge pokušavajući da prikriju
bol. Jaukali bi i oni, ali im dostojanstvo ne dozvoljava.
Kamermani su skočili videvši da se nešto
dešava. ,ali uzalud. Sve se odigralo munjevitom brzinom. Mogli su jedino da
snime rasuto smeće i gospođu kojoj su nudili pomoć. Više je bilo radoznalaca
oko nje nego ljudi koji zaista hteli da pomognu.
“ Nije moguće da među
svim ovim ljudima nema ni jednog lekara” , ljutito je govorio gospodin koji je
prvi prišao srušenoj gospođi.
“ Da li je neko zvao
hitnu pomoć? “
“ Stiže! “ uzviknuo je
neko iz gomile.
Iz jedne učionice izašao je bračni par
koji je upravo glasao. Osvrtali su se oko sebe tražeći nekog.
“ Filipe! Filipe! Gde mi je dete? Da li je neko
video mog Filipa? “
“ Koliko godina ima taj
Filip ? “ upitao je jedan gospodin.
“ Sedam. “
“ E, pa , čestitam
gospođo. Lepo ste vaspitali sina. Pogledajte šta je uradio. “
“ Ma, šta Vi znate o
vaspitanju” , rekla je majka ljutito i povukla supruga koji ni reč nije rekao.
Nije prvi put d aim Filip priredi slične scene.
“ Kako gotovo? Ljudi,
pa ja sam pomogao povređenoj gospođi! Nisam ja kasno došao. Došao sam na vreme,
ali šta sam trebao da uradim? Da mirno prođem i gledam bespomoćnu i povređenu
gospođu? Ovo je neviđeno! Bruka i sramota! Insistiram da mi dozvolite da
ostvarim svoje pravo! “ ljutito je govorio gospodin koji je pomogao gospođi.
“ Žao mi je. Birališta
su zvanično zatvorena pre 7 minuta.
“ Nečuveno! Televizijo
gde si sada? Zovite nekog novinara! “ zapanjen gospodin se obraćao grupici
znatiželjnika. “ Ne! Ne treba mi novinar! Uložiću primedbu!” otišao je
gunđajući sebi u bradu.
Glasači su otišli. Uskoro će otići svi iz
škole. Sutra će učenike dočekati učionice koje smrde na duvanski dim. Gotovo.
Domar škole gasi svetla. Cirkusku arenu su svi napustili.
Нема коментара:
Постави коментар