19. deo

***

     Nikola je podigao kragnu sakoa i uvukao glavu. Skliznuo je niz stolicu kako bi izgledalo da je niži. Posmatrao je specijalce u crnim uniformama i naoružane do zuba. Šarali su ledenim pogledima po aerodromskoj čekaonici. Prolazili su pored Nikole svakih 11 minuta. Tačniji od najtačnijeg sata na svetu. Za Nikolu je to bilo još 11 minuta prednosti, još 11 minuta bliži novom životu. Pasošku kontrolu je prošao bez problema. Samo da još vreme brže protiče! Jedini prijatelj i saveznik mu je vreme. Svi su ga napustili – supruga, ljubavnica, prijatelji. “ Hm! Prijatelji! Ko mi je bio pravi prijatelj? “ nije hteo da se zamara i gubi vreme na traženje odgovora. U Kanadi ima neke poznanike. Ima sina i njegovu suprugu, njenu rodbinu. “ Ma, biće meni tamo super. Tamo je život! “ zahvaljivao je Bogu što je sin oženio Kanađanku, koju je upoznao dok je tamo studirao. I dok su svi stavljali novac na račune na Kanarskim i drugim ostrvima, Nikola se odlučio za Kanadske banke. Nije velika suma, ali za početak dovoljna.

     Čuo je poziv za ukrcavanje u avion. Konačno! Samo da uđe u avion i odleti daleko od policije, supruge, novinara, Marka Velimirovića. Sve je bilo u ( nekom ) redu dok se on nije pojavio sa tom glupom tužbom! Postao je njegova noćna mora, a da nije znao ni kako čovek izgleda.

     Dok je predavao kartu,  primetio je grupu policajaca kako utrčava u zgradu aerodroma. Rastrčali su se po čekaonici. Zagledali su svakog muškarca. Čak su i  jednog dečaka zagledali. Majka je burno reagovala jer se dete rasplakalo. Prišao joj je komandir policije kako bi izgladio situaciju. Čim je ugledao komandira, Nikola je navukao kragnu, nakašljao se i primio kartu natrag. Promrmljao je nešto što što bi trebalo da liči na ‘Hvala’. Žurio je ka avionu. Ušao je. Pronašao je svoje mesto. Gledao je sat. Kazaljka se sporo pomerala. Kao da je stajala u mestu. Prkosila mu je. Čvrknuo je sat prstima. Oslušnuo je. Radi. Naslonio se i zažmurio. Osetio je da neko seda pored njega.

“ I Vi se bojite letenja? “

“ Pomalo, “ odgovorio je Nikola ne otvarajući oči.

“  Ja prvi put letim.”

     Nikoli nije bilo do razgovora. Mislio je samo jedno -  kad će avion da poleti. Motori aviona kao da su pročitali njegove misli. Zabrujaše. Čuo je glas stjuardese. Konačno! Osetio je da tone. Otvorio je oči i pogledao kroz prozor. Avion se lagano kretao. Na pistu su istrčali komandir policije i nekoliko policajaca. Ukopaše se u mestu. Gledali su kako avion rula po pisti. Komandir je ljutito skinuo kapu, bacio na tlo i skakao po njoj.

     Nikola je odahnuo. Naslonio se u stolicu i duboko udahnuo.

“ Ne bih hteo da budem indiskretan. Vidim, karta je u jednom pravcu. Idete li na duži vremenski period? “

“ Idem! Ha, ha, idem! Bežim! Bežim od . . . svih ovih ovde . . . dole, ispod nas “ , Nikola je oduševljeno odgovorio svom sagovorniku.

“ I ja bežim. Idem da dosanjam jedan davno započet san.”

“ Ja od danas imam novi san.” Nikola je već bio potpuno opušten. “ Put će biti dugačak. Da se upoznamo – ja sam Nikola Iković.”

“ Vidim da ste mi odnekud poznati. Znači, Vi ste taj Nikola.”

“ Ne. Nisam više TAJ Nikola Ivković. Od danas sam sasvim drugi Nikola. Raskrstio sam sa tim Nikolom. Ostao je tamo” , prstom je pokazao negde u daljinu. Pogledao je kroz prozor. Bio je to pogled koji se upućuje dragim ljudima na rastanku. Oprostio se od dela sebe. Uzdahnuo je i okrenuo se saputniku:

“ Izvinite, nisam čuo Vaše ime. “

“ Ah, da. Baš sam nekulturan. Ja sam Marko Velimirović.”

 Kraj

18. deo

***

“ Ma , šta se vučeš? Daj gas! Znao sam -  žena! “ gunđao je taksista.

     Marko je gledao kroz prozor.

“ . . . nije htela da se dogovorimo. Kažem joj ‘ Ženo, ne zovi policiju. Koštaće te više. Daj da platim koliko tražiš, pa da se u miru ratiđemo.’ Ali, ona ni da čuje . . . “

     Taksista je pričao. Marko ga nije slušao. Ćutao je. Gledao je kako grad promiče kraj njega. Promiče bioskop u kojem su on i Ivana imali prvi sastanak. Čini mu se da vidi sebe i nju pred bioskopom. Pogledao je bolje. Ipak su to neki novi klinci. Samo je sjaj u očima bio isti. Promicala su poznata mesta kao na pokretnoj traci: košarkaški teren, park, fontana . . . Nedostajaće mu ovaj grad. Nedostajaće mu čak i bilbordi sa porukama političara za bolje sutra. Do juče mu je sve to bilo ogavno i mrsko, a već danas u trenutku kad se oprašta od grada, oseća da je sve to ipak deo njega. U srcu će poneti blještavilo i sjaj grada, ali i sve nedaće koje su ga ovde snašle.

     Zatečen setom i tugom za nečim što ga je proganjalo i bilo noćna mora, pročistio je grlo kao da želi da odagna taj iznenadni osećaj. Pokrenuo ga je strah od nepoznatog. Napušta poznato, napušta navike, način na koji hoda, diše, razmišlja . . . Napušta državu koja mu nije omogućila da ostvari svoje snove. Odlazi daleko gde će mu tuđa domovina ispuniti snove. U njoj će ostvariti svoje snove osim jednog koji muče sve naše ljude u ‘belom svetu’ – živeti istim životom koji žive u tuđini , ali u svojoj domovini. Sanjaće o danu kada će ponovo njegova noga dotaći tlo rodnog kraja.

     Put do aerodroma vodio je pored suda. Marko je primetio grupu ljudi koja se drži za ruke. Taksista je svakoga dana viđao nešto čudnovato pa ga nije toliko iznenadio ovaj prizor. Ipak je usporio jer ga je interesovalo šta se događa. Ljudi su formirali lanac koji je postajao sve veći i veći. Prolaznici su se uključivali jer im je to bilo simpatično ili su hteli da budu deo nečeg nesvakidašnjeg. Dešavalo se nešto novo, neobično i neočekivano. Uključivali su se stari, mladi, deca, intelektualci, radnici, prosjaci, ulični prodavci, neki su čak parkirali automobile i hvatali se u lanac. Svi su želeli da budu deo . . . nečega.

“ Da li je ovo za Ginisa? ”

“ Da li je ovo snimanje nekog spota ili filma? “

    Spontano su ljudi pristupali, postavljali su pitanja na koja niko nije davao odgovore, naviknuti da u ovoj državi često ostaju bez odgovora na svoja pitanja, nisu mnogo marili što im niko ne odgovara. Nisu znali da su se uključivali u lanac podrške Marku Velimiroviću. Barem je to trebao biti. A postao je lanac pozdrava Marku, samo što to nije znao ni on ni idejni tvorci ovog lanca.

     Vođen nekom neobjašnjivom silom, lanac se prostirao u pravcu kretanja taksija u kojem je Marko. On je gledao nasmejana, vedra lica. Kao da nemaju briga, kao da su im sve želje ispunjene. Kako je malo potrebno da se izmami osmeh koji će ulepšati dan i životu dati smisao i tračak nade. Pozitivna energija se prostirala gradom. Ljudi su ‘punili svoje baterije’ tom energijom. 

     Sve TV stanice su izveštavale sa lica mesta:

“ Nije bitan povod, bitan je rezultat. “

“ . . . ipak se možemo ujediniti oko nekog cilja . . . “

“ . . . vreme je stalo . . .”

“ . . . možda će ovo prerasti u manifestaciju i tradiciju  . . . “

“ . . . grad je u zagrljaju njegovih stanovnika . . . “

“ Zašto učestvujete u ovom događaju? “ reporterka je pitala jednog mladića.

“ Zbog ovoga, “ uhvatio je za ruku. Zbunjena, spustila je mikrofon i priključila se. postal ja deo svog zadatka, svoje reportaže. Reči nisu bile potrebne. Sada je shvatila pravo značenje reči jednakost i ravnopravnost. Beskrajan lanac činili su profesori, mame sa bebama u naručju, lekari, čistači ulica . . . svi jednaki i ravnopravni. Svaka karika se po nečemu razlikovala, a ipak je podjednako važna i neophodna. Svi su bili deo beskrajnosti. Čak je i taksista prestao da psuje. Vozilo je milelo po asfaltu. Saobraćaj je bio usporen jer su vozači želei da vide šta se dešava. trubili su sirenama dajući podršku. Marko je gledao nasmejana i vedra lica. Nije znao da objasni svoja trenutna osećanja. Imao je utisak kao da mu upućuju pozdrave i žele srećan put. Zakleo bi se da je na jednom transparentu video da piše ‘Marko’ i još nešto. Pripisao je to uzbuđenju pred putovanje. “ Počeo sam da haluciniram”, pomislio je Marko.

“ Postoji li neki drugi put do aerodroma ? “ pitao je Marko.

“ Da, ali je duži. “

“ Idite tim putem”, bio je odlučan Marko. Žele je da poveruje da ovom lancu nema kraja. Želeo je, a znao je da sve ima svoj kraj. Zato je odlučio da ne vidi kraj. Želeo je da veruje da je beskrajan. Želeo je da sliku srećnih lica ureže u svoje pamćenje i ponese u srcu preko okeana. Poneće ih sa sobom, a da to oni neće ni znati.

17. deo

***

     Luki bi bilo mnogo lakše da je Tomislav ostao barem još koji dan u pritvoru. Ali, advokat kojeg mu je poslao je bio najbolji u njihovoj generaciji. Luka je uvek bio ljubomoran na njega dok su studirali, ali ipak je smogao snage da ga nazove  i zamoli za uslugu. Kolega se vrlo obradovao i odradio to bez ikakve nadoknade, onako , prijateljski. Luka je morao to da uradi zbog Ane, jer nije više mogao da podnese da ga naziva svim onim pogrdnim imenima upućenim na račun njegove sposobnosti i muškosti. Što  se njega lično tiče, bolje mu je bilo dok je Tomislav bio iza rešetaka.

    Spremao se da krene u sud. Na licu su se videli tragovi neprospavane noći. U zoru je doneo odluku. Sada je bio vrlo smiren i odlučan.

     Krenuo je pešice. Išao je suprotno od zgrade suda. Tražio je telefonsku govornicu. Naišao je na jednu blizu srednje škole. Idealno! Prišao je i razočarao se. Nema slušalice. Tražio je dalje. U haustoru jedne zgrade bile su dve govornice. Neko bi ga mogao čuti. Išao je dalje. Na ulazu u park, ugledao je odgovarajuću govornicu. Prišao  je. Osvrnuo se. Nema nikoga. Ubacio je karticu. Okrenuo je broj policije. Javio se ženski glas: “ Hitna pomoć, izvolite.” Brzo je spustio slušalicu. Pogrešio je . Udahnuo je i ponovo birao broj.

“ Policija “ , Luka je kroz maramicu govorio brzo , bojeći se da se ne predomisli.  “Postavljen je eksploziv u zgradu suda.”

     Brzo je spustio slušalicu. Maramicom je obrisao znoj sa čela. Pažljivo je spustio maramicu u džep. Iz drugog džepa je izvadio drugu maramicu, pokvasio je alkoholom i obrisao slušalicu i brojčanik.

     Vratio se pešice do svog stana. Iseckao je obe maramice i karticu, bacio ih u wc – šolju i pustio vodu. Gledao je kako komadići nestaju u vrtlogu. Video je svoj odraz u ogledalu i brzo skrenuo pogled – nije mogao sebe da pogleda u oči. Stideo se svojih postupaka. Trudio se da što manje razmišlja o osećaju krivice u ovom trenutku. Kad se uverio da su svi parčići otišli u nepovrat, telefonom je naručio taksi. Pogledao je koliko je sati – 7 i 30. Savršeno! Popravio je kravatu, uzeo torbu i izašao iz stana.

***

     Ispred zgrade suda su bili okupljeni malobrojni članovi Organizacije za podršku u procesu. Uzvikivali su parole i nosili transparente. Mnogi nisu došli zbog straha od hapšenja znajući šta se dogodilo Tomislavu. Zaposleni u sudu su se pitali otkud njima informacija o tome da je Marko Velimirović dobio poziv. TV ekipe su takođe zauzele mesta i usmerile kamere ka ulazu u zgradu nadajući se da će konačno snimiti i intervjuisati Marka Velimirovića. Marina je sa prozora svoje kancelarije gledala okupljene reportere. Opipala je rukom novac u džepu. Obezbedila je novac za još jednu ratu školarine.

     Nekoliko vozila specijalnih jedinica policije su se naglo zaustavila. Iz njih su pod punom opremom iskočili specijalci i rasporedili se ispred suda, a nekoliko njih su ušli unutra. Okupljeni ljudi su zanemeli. Mislili su da su došli zbog njih. Ućutali su se i spustili parole. Pokušavali su da ih odbace ili drže neprimetno iza leđa. Za manje od dva minuta zgrada je bila evakuisana. Zaposleni u sudu i stranke su izlazili iz suda i komentarisali:

“ Ovo je već prevršilo svaku meru! “

“ Sedmi put ovog meseca! Stvarno nema smisla! “

“ Predmeti stoje! Gubimo vreme.”

“ Zašto ne izdvoje sredstva za otkrivanje eksploziva čim se unese u zgradu? Šta radi to naše obezbeđenje? E, ko nas čuva, dobro smo i živi. Ko njih uopšte kontroliše kako rade svoj posao? “

“ Svi znamo da je ovo lažna dojava. Kako ga već nisu otkrili? Siguran sam da je to ista osoba. “

“ Ohladiće mi se burek. Ostao je na stolu. “

      Luka je izlazio iz taksija upravo u trenutku kad su svi izlazili iz suda. Prišao je predsedniku suda i zabrinuto pitao:

 “ Šta se dešava? “

“ Opet lažna dojava. Brzo će ovi to da reše” , pokazao je rukom na specijalce.

 “ A šta . . . ako nije? “

“ Ma, lažna je kad ti kažem .”

“ Gospodine predsedniče, smem li da vam ovde uručim poštu? ” bojažljivo je pitao jedan pripravnik.

“ Sačekajmo da ovaj cirkus prođe.”

     Za svega nekoliko minuta saopšteno im je da je sve ‘čisto’. Opasnost je prošla. Ustvari, nije je ni bilo. Zaposleni su počeli da ulaze, specijalci su otišli , a demonstranti počeli ponovo da uzvikuju parole. Kao da se nije ništa dogodilo.

     Luka je pogledao na sat. Suviše je kratko trajalo. Nadao se da će potrajati duže kao protekla dva puta id a će sva ročišta odložiti za neki drugi dan. Dobio bi na vremenu. Pogledao je na sat – još 20 minuta do početka ročišta. Otišao je u svoju kancelariju.

“ Marina, da li je gospodin Velimirović došao? “

“ Ne . . . ne znam .”

“ Molim Vas, pogledajte da nije u hodniku. “

      Marina je bila zbunjena. Pa sad je Luka ušao, valjda bi ga video da je stigao. Nije ni pokušavala da bilo šta kaže. Jednostavnije joj je bilo da pogleda u hodnik.

“ Nema ga. “

     Luka je pogledao na sat – još 13 minuta. Nadao se da će ‘bomba’ u sudu odložiti donošenje odluke koja bi svima bila po volji. Još 13 minuta. “ Misli, misli . . . “ govorio je sebi. Bio je ljut na sebe što nije bio originalniji u smišljanju razloga koji bi mu dao više vremena za razmišljanje. Ako udovolji Tomislavu i njegovim zahtevima i savetima, Nikola će biti veoma ljut. Toliko će biti ljut da će Luka dobiti otkaz, odnosno “ . . . daćeš sam ostavku “ , odzvanjale su mu Nikoline reči. Tomislav će tada biti još ljući, a ako još sazna pravi razlog otkaza, svašta se može očekivati od njega. A , možda i neće? Boravak u zatvoru ga je malo promenio. Nekako je ćutljiv i povukao se u sebe. Kao da mu je poverena neka tajna koju ne sme nikome da poveri. Čak i Ana nije više onako čangrizava. Ipak će poslušati Nikolu. Imaće posao, prosleđivaće mu samo određene slučajeve, koji će ionako biti rešeni pre nego stignu u sud, venčaće se sa Anom. Ona i njen otac neće znati za njegov savez sa Nikolom i . . . svima će biti dobro. Da, tako je najbolje. Pozvao je Nikolu. Nedostupan. Pogledao je na sat. Možda je Nikola na nekom važnom sastanku. Pokušaće kasnije opet da ga zove. Iz torbe je izvadio crvenu fasciklu. U njoj je bio tekst koji će pročitati Marku Velimiroviću, a Nikola ćemu zbog toga biti veoma zahvalan. Već mu je muka od te vrste zahvalnosti. Prezirao je sebe zbog ovoga što čini. Ulazi u kolo iz kojeg će teško izaći. Igraće dok Nikola svira. U ovom trenutku nije znao da je Nikola odsvirao svoje. Luka je jutros bio zauzet dojavom o bombi, pa nije gledao vesti o Nikoli. U tom slučaju bilo bi mu mnogo lakše. Poneo bi plavu fasciklu sa tekstom koji bi odgovarao mnogima.

     Pokušao je ponovo da nazove Nikolu. Ponovo nedostupan.

“ Jeste li za kafu? “ upitala ga je oprezno Marina, uočivši Lukinu zabrinutost. “ Ne, hvala. Ma, može. Ne znam, imamo li vremena? Donesite ipak.”

     Barem će biti  nekoliko trenutaka sam sa svojim nedoumicama. Zašto se Nikola ne javlja? Gde je sad taj Marko? Kad ćwe već jednom ta kafa? Niti je bio željan Nikolinog glasa, niti je želeo da Marko dođe, niti mu se pila kafa.

     Vrata se naglo otvoriše i pred njega iskočiše dvojica u maskirnim odelima sa uperenim puškama , dok su mu dvojica, koju nije stigao da primeti kad su stali iza leđa, stavili lisice na ruke. Pretresli su ga , a da toga nije bio svestan lice su mu pritisnuli na sto, upravo na crvenu fasciklu.

“ Šta se dešava? “ uspeo je da smogne snage i upita.

“ Uhapšeni ste zbog lažne dojave o postavljenoj bombi. Snimila Vas je kamera u telefonskoj govornici. Sve govornice u gradu imaju kamere koje su malih dimanzija i neprimetne. Postavili smo ih nakon učestalih dojava o bombama. Takođe ste uhapšeni i pod sumnjom da ste imali neke dogovore i instrukcije od strane Vašeg budućeg tasta Tomislava, što će istraga potvrditi ili opovrgnuti , a bili ste i praćeni i prisluškivani zbog sumnje da ste se sa Nikolom Ivkovićem dogovarali o procesu protiv države.”

     Šoljice sa kafom su ispale iz Marininih ruku. Na vratima se pojavio i predsednik suda. U ruci je držao Markovo pismo. Pročitao ga je dva puta – Marko povlači tužbu.

16. deo

***

     Nkola je uzalud telefonirao. Iz njegove kancelarije se niko nije javljao. Proverio je broj. Da, to je broj njegove kancelarije.

“ Gde je taj vozač? A, sve ću ja njih opaliti po džepu! Otkaze ću podeliti! “

“ Možda si poranio “ , ironično mu je dobacila supruga iz spavaće sobe. “ Čekaće te ona . Što se brineš? Kupi joj ono cveće što meni nikad nisi, pa onaj skupoceni parfem što ti ostane na košulji , pa . . .”

“ Sve ti znaš! Uh! “ Nije mu bilo do svađe sa suprugom. Nervozno je šetao i prilazio prozoru. Ništa. Telefonirao je. Ništa. Nešto nije u redu. Opet je telefonirao. Izređao je nekoliko brojeva memorisanih u imeniku. Ništa. Kao da je vreme stalo. Kao da je u nekom filmu. Otišao je u kupatilo. Ostao je još samo njen broj. Ni ona se ne javlja.” Ovaj telefon se pokvario.” Gledao je svoj lik  u ogledalu. Mozak je radio munjevitom brzinom. Nešto se dešava. telefon se oglasio . Stigla je poruka od nje: “ Ne zovi, ne dolazi, zaboravi me! ! !  “ Zašto bi ga ona sada ostavila? Angažovao je tim najboljih ljudi za njen prvi CD. Za koji dan su trebali da preslušaju snimak. Ispljuskao je lice hladnom vodom i išamarao se na brzinu. “ Misli, misli, misli . . .” Postoji još jedan broj koji nije okrenuo: “ Mirko, Nikola ovde. “

     Tišina.

“ Jesi li ti lud ? Zašto zoveš? “ tiho  je rekao Mirko . Uznemirenost se osetila u glasu.

“ Nešto se ipak dešava “  , pomislio je Nikola. “ Pa . . . eto . . . rekoh da se dogovorimo oko podele resora u Vladi . . . “ pokušao je da se pravi naivan.

“ Ti . . . ne znaš? “ čudio se Mirko.

“ Šta? “

“  Tebe traži čitava država, čoveče! Sve je otkriveno! Sve! Ne zovi me više!  “

     Tup. Tu – tu – tu . . .

     Izleteo je iz kupatila i uključio televizor. Nervozno je pritiskivao dugmad na daljinskom upravljaču.

“ . . . inspekcija je na terenu , u njegovim firmama. Naši izveštači, iz nezvaničnih izvora su saznali da se spominje velika količina novca sumnjivog porekla, kao i povezivanje sa nestankom nekih osoba. Saznali smo, takođe iz nezvaničnih izvora, da njegova celokupna imovina pripada njegovoj supruzi , deci i . . . “ voditelj je malo pročistio grlo pokušavajući da se ne zasmeje , “ dvema svastikama.”

“ O – ho – ho! Koje li su te sretnice? “ dobacivala je iz sobe supruga.

“ Ćuti! “

“ Ma koga ćeš ti da ućutkuješ? “ izletela je iz sobe supruga, podbočena i spremna za svađu. Zaman je zinula da kaže nešto, kad se na ekranu pojavila Nikolina slika. Pokušavala je nešto da kaže, ali glasa nije bilo:

“ A  . . . a . . . ti! “

    A onda je počela odjednom grohotom da se smeje:

“ Ha, ha, ha . . . supruga . . . svastike . . . pa to smo . . . ja . . . ha, ha ,ha . . . i moje sestre!”

     Vratila se u sobu gušeći se od smeha. Nikola nije imao vremena da se raspravlja sa njom. Ono što je njeno i njegovo je. Još uvek su u braku. Sada je morao da razmišlja šta mu je činiti.

“ . . . na snimku je dokaz o tome da Nikola Ivković želi da se po svaku cenu reši Ma                                                                                                               rka Velimirovića  . . .

“ Snimak? Koji snimak? Ko je snimio? Mrki? Ne? Ko onda? “ Setio se.” Komandir policije! Nikad mi se nije svideo taj ljigavac! “

     Iz spavaće sobe je izleteo kofer. Za njim je izleteo avion od papira koji ga je izvanrednom preciznošću pogodio u sred čela. Razmotao je avion. Zahtev za razvod braka podnet prvog dana nakon izbora. Sve lepše od lepšeg!

     Pogledao je gore kao da traži pomoć od Boga. Ugledao je luster. Skočio je na sto, odvrnuo donji deo lustera i izvukao neke papire i svežanj kanadskih dolara.

***

     Mrki je uvek pre izvršenja zadatka, posećivao crkvu. Zapalio bi sveću i molio se dok sveća u potpunosti ne izgori. Ostavio bi pozamašnu sumu i otišao sasvim miran i spokojan. Posao kojim se bavio je za njega bio kao i svaki drugi: oblačio bi odelo koje je samo tada nosio, pripremao alat za rad, odlazio i izvršavao nalog poslodavca i dobijao honorar. Uvek je deo novca ostavljao crkvi, deo novca za starost, a deo bi potrošio.

     Pretrčao je na drugu stranu ulice laganim korakom, poput gazele. Činilo mu se da može da poleti. Ušao je u prodavnicu beletehnike. Bio mu je potreban fen ili možda zgodna grejalica za večerašnji zadatak. Naivno, uobičajeno, ali efikasno. Nekoliko slučajeva je ‘odradio’ tako . Jedna porodica se još uvek tuži sa proizvođačem fena , tvrdeći da su prodali neispravan fen. Mrki bi na , ‘radnom mestu’ ostavio račun kao dokaz da je žrtva tog dana kupila fen. Račun bi uvek ostavio na vidnom mestu, sa sitnim novcem, navodno vraćenim kusurom. Naravno, svoje otiske nije ostavljao na novcu. Još ga nisu otkrili. Baš se pitao , kad će shvatiti.

      Razgledao je fenove. Oči su mu sijale dok je rukom nežno prelazio preko glatke površine fena – ubice. Uzeo je drugi fen. Kroz šupljinu u polici video je deo velikog ekrana i poznatu bradu i nos. nije bilo zvuka. Obišao je policu i stao ispred ogromnog televizora. Sa ekrana ga je gledao Nikola Ivković. Mrki je pojačao ton:

“ . . . smenjen sa svih funkcija. Još uvek nemamo precizne podatke o njegovom eventualnom hapšenju . . . “

     Bilo je dovoljno. Shvatio je  - Nikola je pao, pukao je, odzvonilo mu je  . . . odustao je od kupovine fena. Otići će  na autobusku ili železničku stanicu da pronađe neku bačenu kartu sa jučerašnjim datumom. Ne boji se on , ali za svaki slučaj , ako nešto krene naopako. Marko, danas ti je drugi rođendan.