12. deo

***

     Luka je sam došao. Ana i njeni roditelji glasaju na sasvim drugom kraju grada. To saznanje ga je veoma radovalo. Nije pod budnim i strogim okom Aninog tate Tomislava. Iako zna da Tomislav ne može da vidi za koga je glasao, Luka bi bio nervozan od samog njegovog prisustva. Tešio je sebe da to nije strah, već strahopoštovanje, a strahopoštovanje je kad nekog ceniš , poštuješ i uvažavaš njegovo mišljenje. Takav je Tomislav. Treba ga samo slušati i ćutati. Tešio se . . . samo da ova gužva oko suđenja prođe i biće sve u redu. Posle venčanja, on i Ana će živeti sami. Nada se da će Tomislava viđati retko.

     Nakon prijavljivanja i legitimisanja, prišao je mestu predviđenom za glasanje. Iako je imao jasan i čvrst stav o glasanju, uznemirio se. olabavio je kragnu košulje. Pitao se zašto nije obukao džemper.

“ Ja sam veoma uticajan i moćan “ , rekao mu je one večeri Nikola Ivković na splavu. “Nadam se da si pametan i da ne moram više puta da ti ponavljam. Kakav proces protiv države? To briši! Nema ga! Reši se tog . . . kako  se već zove, da ga ne bi mi , “ naglasio je reč mi , “ ućutali, a to košta državu. Mnogo košta. Razumeš? Ne čekajući da mu Luka odgovori, a i da je odgovorio ne bi ga čuo, jer je upravo pojeo ljutu papričicu i zalivao vinom ne bi li ugasio požar u ustima.

“ Dobra! Ljuta! Kao iz mog rodnog kraja.” Noktom malog prsta je iščačkao komadić mesa koji mu se zaglavio među zube.

     Nagnuo se prema Luki i rekao ledenim glasom , koji je oznojanog Luku u momentu ohladio: “ I još nešto! Od dans dobijaš slučajeve samo koje ja prosledim tebi. Jasno? Radićeš onako kako ja kažem. “

     Dakle, predmet razgovora nije bio Marko i njegova tužba. Nikola je to smatrao svršenom stvari. Sebi je želeo da obezbedi sudiju koji će da ‘rešava’ neke tužbe.

     Nikola je i dalje prodorno gledao Lukine oči i pokušao da iz njih pročita da li je shvatio poruku. Kad se uverio , ugledavši mešavinu straha, zbunjenosti i očaja, odmaknuo se i pogledao Lukin tanjir i začuđeno pitao: “ Pa, ti još nisi ni počeo da jedeš?”

     Prisećajući se tog razgovora, Luki već izbiše graške znoja. Čuo je da se Nikoli još niko nije suprotstavio i odbio njegovu ‘molbu’ . Protiv Nikole je mogao jedino da se bori na ovaj način. Uzeo je olovku i zaokružio broj ispred imena Mirka Pribićevića. Tomislave bićeš ti ponosan na svog  zeta.

***

     Nekoliko TV ekipa je bilo smešteno ispred izborne jedinice u kojoj je Marko trebao da glasa. Ljudi su već navikli da svake izbore prate domaći i strani mediji, ali nikada nije bilo u ovom kraju toliko novinara i kamera.

“ Kažem ja tebi : ipak će se nešto desiti posle izbora. Biće promena.”

“ Briga mene za promene. Moje vreme je prošlo. Neka mladi sad rade i biraju. “

“ A penzije? Rekli su da će nam povećati penzije. “

“ Ma, kakvo povećanje? Naivan si ko dete. Onaj moj mali unuk je pametniji od tebe sto puta. Znaš da oni sve obećaju pred izbore. Posle – ćorak. “

“ A sada hoće! Jesi li slušao . . . “

“ Pa šta i da ti povećaju? ‘Oćeš možda u banju da ideš? Ili na planinu ili more? Nećeš! Bojiš se vožnje, bojiš se da ti neko stan ne opljačka dok si ti odsutan. Nego, idemo na čaj. Ja častim. “ Dvojica penzionera su nastavila šetnju promenivši temu razgovora.

     Markova komšinica Zorka je prišla jednom kamermanu.

“ Izvinite, a Vi . . . ovde . . . svakoga usnimite? “

     Znala je ona dobro koga čekaju. Bila je ljuta na sebe što sinoć nije oprala kosu i napravila frizuru.

“ Ne baš, gospođo” , mrzovoljno joj odgovori kamerman i nastavi da podešava objektiv.

“ A, znam , ja , znam “ , zavrtela je kažiprstom preteći.

     Kamerman je i dalje podešavao objektiv ne obraćajući pažnju na Zorkino čavrljanje.

“ Znam ono što Vi ne znate! “

     Kamerman je odbrojavao u sebi. Odlučio je da ipak bude pristojan.

“ Znam kako Marko izgleda “ , tiho je izgovorila iskušavajući ga.

“ Molim? “

     Uspela je.

“ Poznajem gospodina koga čekate da snimite i intervjuišete. Ja sam njegova komšinica Zorka. Mogu da Vam pomognem.”

“ Bio bih Vam zahvalan , gospođo Zorka. “ Ponudio joj je stolicu da sedne.

“ A , ne! Neće on još da dođe. Idem ja do zgrade da izvidim situaciju i eto mene odmah sa svežim informacijama.”

     Zorka je odskakutala prelazeći ulicu. Nakon dva sata čekanja, kamerman se zapitao kako je uopšte naseo i mogao sebi da dozvoli da poveruje jednoj takvoj osobi. Naučio je još jednu lekciju.

“ Evo me! Stigla sam! “

     Kamerman je ustuknuo. Iznenedila ga je i prepala spodoba ispred njega. Zorka je natapirala kosu tako da je svaki pramen štrčao prema različitim stranama sveta. Na usne je stavila jarko crven ruž., a na očne kapke svetlo plavu senku u debelom sloju i uokvirila debelom crnom linijom.

“ Poslužite se “ , gurala mu je pod nos pitu sa jabukama koja je još uvek bila topla i mnogo je bolje izgledala od Zorka. Ali, ako je Zorka ovakva, kakva li joj je kuhinja? Našao je spas u cimetu koji je parao nozdrve.

“ Izvinite, ali ja sam alergičan na cimet” , odbio je ljubazno.

“ Kud baš sada da stavim cimet? Pravim ja bez cimeta, ali sada rekoh ‘ajde da bude sve po receptu, da se ne obrukam pred čovekom. Šteta! “

     Uzdahnula je , uzela najveće parče pite i stavila u usta.

“ Da li ste saznali nešto o Marku? “ oprezno je upitao kamerman i odmah se pokajao.

“ Ne . . . ne . . . miflim da on jof spava “ , frfljala je Zorka žvaćući i dalje dok su joj mrvice ispadale iz usta. Zvučno je progutala oveći zalogak i lupnula se pesnicom u grudi.

“ Ništa Vi ne brinite “ , sela je u stolicu koju joj je malopre ponudio i stavila tanjir u krilo. Zagrizla je još jedan komad.

“ Biću ja tu sa Vama ceo dan ako treba. Žrtvovaću se. kad on naiđe, odmah ću Vam ga pokazati. On i ja ćemo zajedno ući da glasamo “ , rukom je ‘porpravila’ frizuru.

“ Potrudite se da me snimite ovako od napred “ , podigla je malo bradu . “ Profil mi se ne sviđa. Nekako mi je nos grbav i povijen. Kažu da je moja baba imala takav nos. Šta su geni! Od svih rođaka baš ja da nasledim taj gen za nos. Znate, hoću da budem sigurna da će me svi prepoznati na televiziji. Neću da nagađaju, jeste, nije . . . ma, znate šta? “ Ustala je demonstrativno, isprsila se i opet ‘popravila’ frizuru.

“ Hajde da načinimo jedan probni snimak. A mogla bih nešto i da Vam kažem. Pitajte me nešto, slobodno, što se stidite? “

     Ostali kamermani i reporteri iz drugih TV stanica su se krišom smejali. Pravili su se da su nezainteresovani, za svaki slučaj da Zorka ne bi došla kod njih. Jedan ja čak razmišljao da snimi sve i da odnese svom uredniku kako bi mu pokazao u kakvim  uslovima rade i sa kakvim likovima treba da rade. Odustao je setivši se njegovog prodornog pogleda.

     Unezverenog i zbunjeniog kamermana koga je opsedala Zorka, spasila je iznenadna kiša. Svi su pohitali da potraže spas od pljuska. Zorkin trud oko frizure nestao je za sekund. Lice joj je bilo kao u indijanskog poglavice. Samo joj je još pero falilo. Gunđajući i ne čekajući da pljusak stane , otišla je kući.

     Kamerman je podigao pogled ka nebu i tiho izgovorio : “ Hvala.”

***