1. deo: tužio državu za izgubljene godine i snove

O čemu sanjate? Čemu se nadate? Da li su vam snovi koje ste nekada sanjali ostvareni? Da li se ostvaruju samo realni snovi? A ko odredjuje realnost vaših  snova? Nekada smo sanjarili o putovanjima, provodu, lepoj kući, . . . a sada sanjamo kako doći do radnog mesta i kako ga očuvati kad ga  dobijemo! A vreme – prolazi . . . Sanjareći, utonusmo u san! A ONI nam obećavaju (čitaj: LAŽU)!  Probudi se! Protrljaj pospane oči i kreni!

 

VIA IURIS

( PRAVNIM PUTEM )

  Svaka sličnost sa likovima je slučajna. Možda će neko nekoga prepoznati ili možda pronaći sebe u ovoj priči. Možda smo zajedno šetali po mojoj mašti. Možda nas povezuje nit proteklih godina koju je isplela generacija šezdeset i . . . neke. Ako još sanjaš, probudi se! Učini nešto dobro za sebe! Veruj mi, imaš još snage u sebi! Sada je vreme, juče je kasno, a sutra . . . ne zna se! Kreni!

Šta želiš da postaneš kad porasteš?

“ Želim da postanem učiteljica. “

                                  Jelena

“ Ja ću biti balerina. “

                                 Anđela

“Kad porastem ja ću biti pilot. “

                                 Petar

“ Ja ću biti lekar. “

                                 Ivana

“ Biću vozač velikog kamiona. “

                                  David

“ Biću policajac. “

                                 Velimir

 

***

  Zadovoljno se smeškajuci u sebi, Luka je zakoračio u zgradu suda. Prvi korak u novi život. Jedva se suzdržavao da ne počne da skače od sreće. Još večeras će Anu zaprositi. Kroz telo ga prođose žmarci setivši se prošle noći. Iznenadna vest o njegovom zaposlenju veoma je obradovala Anu. U poslednje vreme je baš bila nervozna prigovarajući mu kako su sve njegove kolege sa fakulteta već odavno sudije, a on nije. U jednom trenutku, činilo mu se da će ga ostaviti. Ali, ne, to mu se učinilo i hvala Bogu od danas će biti drugačije.

“ Dobro jutro Dražene! “  zacvrkuta pozdravljajući portira, a onda se brzo nakašlja shvativši da mu je glas kao u neke zaljubljene šiparice. Moraće da kontroliše svoju sreću koja je frcala na sve strane.

     Službenik obezbedjenja je obavio rutinski pregled. Naravno , Luka je bio “ čist “.

“ Prijatan dan Vam želim .“

“ Hvala, Radovane. Takođe “ , kulturno je uzvratio Luka.

       Kao što mu je u jučerašnjem razgovoru predsednik suda rekao, uputio se ka svojoj kancelariji broj sedam. Da, to je dobar broj. Doneo mu je sreću više puta. Sudiji Ivošev to očigledno nije bio srećan broj, jer su ga baš kroz ova vrata pre tri dana izneli, nakon što je dobio infarkt i preminuo. Kao što se u narodu kaže: “ Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane “. E pa, Luki je konačno svanulo. Pa i jutro je nekako bilo sunčanije nego prethodnih dana. Uzdahnuo je videvši pločicu sa imenom sudije Ivošev. Bilo mu je žao čoveka. Upoznao ga je kad je bio pripravnik u ovom sudu. Svi su bili zatečeni vešću o njegovoj  iznenadnoj smrti. Bio je vedar tog dana. Kažu da nikada nije bio bolestan. Ali, šta je tu je. Život teče dalje. Njemu se konačno sreća osmehnula i  to u pravi čas. Odavno je položio pravosudni ispit. Trebao je da obavlja funkciju sudije odmah nakon položenog ispita. Medjutim , nešto ili neko  je kočio to postavljenje. Ali, ko čeka , taj dočeka.

      Napravio je nekoliko grimasa, pokušavajući da izgleda ozbiljno i zakoračio je u kancelariju. Sekretarica Marina odskoči instiktivno sa stolice. Kad je videla da je to Luka, sa olakšanjem je sela natrag u stolicu i nastavila da tipka po tastaturi.

“ Dobro jutro! “

“ Dobro jutro “ , nije ga ni pogledala.

 

    Nije bio oduševljen ovakvim dočekom. Verovatno je još u šoku. Šuška se da je ona bila u vezi sa sudijom Ivošev. Želeo je nešto da kaže, ali ničeg pametnog i primerenog nije mogao da se seti. Ma, nema veze. Bolje je ne zbližavati se suviše sa službenicima. Ko zna šta će mu i Ana prigovarati kad prvi put bude došla u posetu i videla Marinu. Osvrnuo se po kancelariji Pretpostavio je da je drugi sto njegov. Prišao je stolu i seo. Pogledao je u vrata. Nekako su blizu ta vrata. Ustao je i prišao vratima. Pogledao je ka svom stolu. Suviše je blizu vratima , a i stranku mora da odmeri kad ulazi nekako iskosa. Bolje je kad direktno gleda u stranke dok ulaze. Na internetu je pronašao rezultate istraživanja o upoznavanju ličnosti kroz hod, pokrete i mimiku. Posmatrao je svoje kolege , dok je bio u ovom sudu kao pripravnik , kako odmeravaju stranke, onako , diskretno. Naučiće i on. Potrebno je iskustvo. Pomerio je sto. Stavio ga je ispred prozora, nasuprot vratima. Odlično! Marina je i dalje kucala . S vremena na vreme , pogledala bi ga ispod oka. Nije ga baš dobro upoznala dok je bio ovde. Čula je neke priče o njegovoj veoma zahtevnoj i ambicioznoj devojci. Luka je jos malo odmeravao vrata.  Seo je za sto.   Nekoliko minuta je gledao svoje ruke , opružene na stolu. Iz džepa sakoa pažljivo je izvadio  naliv – pero koje je dobio od majke kad je završio fakultet:

“ U ovom peru su nečiji zivoti. Budi pravedan “.

      Obećao je sebi da će biti tako. Bice pravedan i nepristrasan!

     Na stolu ga je čekao prvi predmet. Nije stigao da ga pročita ranije i pripremi se za rad sa strankama, ali okolnosti su takve kakve jesu. Iskreno se nadao da je to slučaj tipa : komšija tuži komšiju  zbog zida izgrađenog na njegovom imanju ili vode koja curi u komšijsko dvorište ili je neka tuča pijanaca u kafani. Šta god da je, svoj prvi slučaj sudije pamte do kraja života. Zvanično , kao da preseca crvenu traku, otvorio je fasciklu. Uzdahnuo je i počeo da čita.

     Sekretarica Marina, ne prekidajući kucanje, pogleda Luku ispod oka dok je otvarao fasciklu. Krajičkom oka , pratila je Lukin izraz lica. Oči su mu se pokretale vrtoglavom brzinom levo – desno, levo – desno, levo – desno, a onda opet na početak i opet levo – desno, levo – desno . . . Kad je podigao pogled, Marina nije mogla da poveruje da je to ista osoba. Spustila je pogled na tastaturu, pognula glavu i počela da kuca jos brže.

     Usudio se da pročita još jednom predmet, pokušavajući da bude trezven i pribran. Da, sve je uredno zavedeno pod brojem . . . ma nije bitan broj, bitno je da je to PREDMET.

     “ Dobro jutro. Mogu li da uđem ? “

   U vratima je stajao muškarac. Desna noga mu je bila u kancelariji, a leva u hodniku, spreman da ustukne ako ga ne prime unutra. Nema odgovora. Stajao je jos čitav minut, a onda , znao je da to uvek upali, nakašljao se diskretno.

“ Izvolite “, Luka se nadao da to nije . . .

“ Imam zakazano saslušanje danas.  “

“ A vi ste . .  . “

“ Marko Velimirović . “

     On je! Luka ga je gledao u oči, pokusavajući da proceni osobu ispred sebe. Pogled – bistar. Kosa - malo duža, proseda,   proređena, ali uredna. Lice – sveže obrijano. Garderoba – roba sa pijace ili kineska, ali uredna.

“ Izvolite, sedite “ , analitički ga je posmatrao dok je sedao. Marko je polako izvukao stolicu i seo. Spustio je ruke u krilo.

“ Molim Vašu ličnu kartu. Marina, počnite sa zapisnikom, molim Vas.

“ Molim ? “ Marina nije sakrivala zbunjenost.

“ Molim Vas, počnite da kucate zapisnik o slučaju gospodina . . .” pogledao je prezime ,

“ Da, gospodina Velimirovića, odnosno o njegovoj . . . ovaj, tužbi .”

     Marina se uzvrpoljila kao da prvi put piše zapisnik.

“ Dakle, gospodine Velimiroviću “ , poceo je Luka nesigurno , “  Vi, tužite državu . “

“ Tačno ! “

     Luka ga je još ćutke, ispitivački gledao. Nakon kraćeg razmišljanja, reče odlučno i zvanično:

“ Pa, da počnemo!

     Definitivno će njegov prvi slučaj biti za pamćenje.

NASTAVAK 4.4.2012.