10. deo

***

     Veče je bilo idealno za šetnju. Šetalište je bilo prepuno. Deca su veselo poskakivala i trčkarala. Neka deca su od svojihroditelja tražila kokice, pa neće kokice, hoće sladoled, pa vide balon, hoće balon, pa neće balon hoće . . . i tako se idealna šetnja završi nervozom roditelja  i plačom dece. Zaljubljeni parovi su šetali zagrljeni i nisu bili svesni ni mesta, ni vremena, ni koliko ljudi ima oko njih. Bili su dovoljni sami sebi, bili su centar univerzuma. Penzioneri su šetali prekrštenih ruku na leđima kao da time poručuju : “ Dosta smo mi radili i gradili. Radite sada vi , a mi ćemo uživati . “ umorni i stariji penzioneri su sedeli na klupama i pričali priče koje počinju isto : “ U naše vreme . . . “ Eh, naše , vaše njihovo vreme! Postoji li zajednički parameter za sva vremena – prošlo , sadašnje , buduće ? Da li je to novac , moda , nauka ? Da li je to egzistencija ? Da li je to hrana? Današnji roditelji smaraju pričama : “ Kad smo mi bili mladi morali smo . . . “ Ključna reč njihove mladosti je “ morati “ . Današnji mladi ne moraju! Današnji mladi žele i hoće. I njhovi roditelji su želeli i hteli, ali nisu smeli te želje nikome da kažu. Čuvali su ih u spomenarima i leksikonima. Sada takođe nešto žele, ali ne mogu sebi da te želje ostvare, jer su dečje želje prioritet. I tako im prođe mladost u sanjarenju, prođe im roditeljstvo u sanjarenju. Znaju da je pred njima starost. Šta poželeti u starosti? O čemu će tada sanjariti? Umorni od neispunjenih snova, prestaće da sanjare. Imaće starost bez želja. Ostaće samo čežnja , kako reče jedan ugledni pisac.

     Muzika iz bašta i brojnih kafića se mešala. Skoro da nije bilo slobodnih mesta u baštama kafića i restorana. Ljudi su pijuckali, jeli, pili i pričali bezbrižno, opušteno i ležerno, kao da im je sve potaman. Prednost življenja u velikom gradu je što se prolaznici ne poznaju. Kad gledamo nepoznate ljude u ovakvom okruženju, pomislimo da niko od njih nema nikakvih problema. Uživaju! Pomislimo – blago njima , oni lepo žive, uživaju, nemaju problema kao mi. Sede opušteno i pijuckaju svoje piće ili jedu svoju večeru sa prijateljicom, suprugom, ljubavnicom, poslovnim partnerima . . . a, ko zna ? Možda oni imaju veće probleme od nas? Možda bi oni hteli da imaju problem neplaćenog računa za struju, jer je to njima sitna lova ? Hiljadu ljudi na jednom mestu , svi isti , svi različiti. Niko nije do kraja ostvaren, niko nije ispunio sve svoje želje i snove, nade i očekivanja. Svi žele još i više od još. Nikad srećni, nikad zadovoljni. A kad bi neki stranac prvi put došao i pogledao šetalište, prepune bašte, lepe devojke i mladiće odevene u markiranu garderobu za čiji komad  su roditelji dali pola svojih mesečnih primanja samo da se ne bi razlikovali od ostalih, rekao bi : “ Ala ovaj narod lepo živi. Kako su svi srećni i veseli! “

     Devojka , koja je svirala flautu, vrisnu. Okretala se na svojoj stolici koja je imala mehanizam za okretanje. Momci na rolerima , sa kacigama na glavi i ostalom zaštitnom opremom, obavili su široku traku oko nje, a zatim su se akrobatski i veoma brzo provlačili oko šetača i obavijali traku oko njih. Munjevitom brzinom obavili su dugačku traku oko desetak ljudi, povezavši ih u živi lanac, a zatim su isto tako iznenada nestali , kao da nikada nisu ni bili ovde. Nekoliko sekundi je prošlo a zatim najbliži ljudi priđoše i pokušaše da ih oslobode. Na pokidanoj traci je pisalo : “ Povežimo se u lanac podrške i pomoći  u procesu protiv države. Pravnim putem se izborimo za bolju budućnost “.

***

     “ . . . dovoljno je deset dana vežbanja . . . “

“ . . . nevreme praćeno grmljavinom . . . “

“ . . . novi CD sa osam hitova . . . “

“ . . . tužiti državu za neostvarene . . . “

“ . . . počela su isključenja neredovnim platišama . . . “

     Marko je pritiskao dugmiće na daljinskom upravljaču i menjao TV kanale. Isto, dosadno, ništa novo. Ipak mu je nešzo privuklo pažnju. Vratio se na prethodni TV kanal.

“ Ako uzmemo činjenicu da izvesni gospodin nema zasnovanu porodicu, kao i njegove godine , oko četrdeset , imaćemo jasnu dijagnozu , ili blaže rečeno , sliku o njemu i njemu sličnima. To su godine kada sebi postavljamo pitanja: Šta smo uradili do sada? Šta smo stekli svojim radom? Kakav auto vozimo? Imamo li stan ili kuću? Kakvog je kvaliteta naš život? Kako se hranimo? Gde idemo na letovanje ili zimovanje i da li uopšte idemo? Šta smo svojoj deci omogućili? Imaju li naša deca sve što žele? Kada saberemo sve te odgovore i ocenimo na skali od 1 do 10 veoma se razočaramo. U našu ordinaciju dolazi sve više pacijenata koji imaju između 40 i 50 godina. Ako ipak, uporedimo kvalitet života i posećenost psihijatrijskim ordinacijama u našoj zemlji i razvijenim zemljama, dobijamo interesantan podatak. Na simpozijumu u Cirihu, proglašeni smo veoma srećnom nacijom! Da, da srećna nacija! To su rezultati višegodišnjeg istraživanja . Mene kolege iz drugih zemalja cinično pitale : “ Primate li platu kolega? Imate li pacijente? Otkrite nam metode preventive. Sigurno imate dobro organizovane prevencije u sprečavanju bolesti.” Poštujući lekarsku etiku, ali u cilju napredovanja nauke, istraživali smo i upoređivali problemei dijagnoze  njihovih i naših pacijenata. Naši pacijenti, po težini bolesti, uslovno rečeno, jer svaka bolest pa i najmanja prehlada je teška, ali da ja sada ne bih koristio latinske nazive, kako bi me gledaoci razumeli, dakle . . . “ , psihijatar Ivan Jurić je zastao pokušavajući da se seti šta je hteo da kaže.

“ Naši pacijenti  “ , pomogla je voditeljka.

“ Da, hvala . . . dakle, naši pacijenti, ne samo na klinici gde ja radim, već u svim psihijatrijskim klinikama u zemlji, su najteži slučajevi. Kad naš čovek sam donese odluku da ide kod psihijatra? Ide kadamu treba potvrda za polaganje vozačkog ispita ili posao ili tako neke formalnosti. U razvijenim zemljama debelo plaćaju psihijatre zato što su se zabrinuli za svoju mačku koja je imala stomačne tegobe, ili su neraspoloženi što kiša pada, drugi su depresivni kad kiša ne pada, treći ne znaju kako da ženi kažu d aim se ne sviđa njena nova frizura i boja kose, a ona opet svom psijatru kaže da muž ne primećuje da je ona ofarbala kosu pa je zato zabrinuta i pita se da li on možda ima ljubavnicu i slični primeri iz njihove bogate prakse.”

     Drhtavom rukom psihijatar je izvadio maramicu iz unutrašnjeg džepa sakoa i obrisao čelo. Voditeljka , vođena iskustvom i znanjem stečenim po raznim seminarima i kursevima za TV voditelje na kojima su im instruktori govorili i učili ih da “ tišina što manje troši sekunde vaše emisije “ , brzo je uputila pitanje :

“ Kako ljude sa problemima uputiti psihijatru? Da li će to biti uvreda za njih ? “ Istog momenta je zažalila što je otvorila usta. Mozak je radio munjevitom brzinom tražeći druge reči . . .

“ Pravo u centar! “  psihijatar Jurić teatralno i visoko digao kažiprst desne ruke i vitlao njime po vazduhu.

     Voditeljka nije uspela da sakrije iznenađenost i zbunjenost. Reditelj je ipak bio iskusniji:

“  Kamera 1   - psihijatar, kamera 2 – publika. “

“ Možda uvreda, kako Vi kažete “ , natavio je smirenijim tonom psihijatar. “ Ja ipak mislim da je naše ljude sramota. Ima i uvrede, tako je. Naš ponos nam ne dozvoljava da  priznamo da imamo problem. Naše tradicionalno vaspitanje , uprkos obrazovnom nivou stanovništva, jednostavno nam ne dozvoljava:  Toga u našoj porodici nije bilo! “   ponovo je vitlao prstom iznad glave izmenjenim glasom. “ A oni malobrojni koji shvate šta im je , to je kao kada osetimo da nas boli zub pa tek onda idemo zubaru, i znaju kome treba da se obrate, uprkos tom saznanju,  ipak ne dođu kod nas po pomoć. Sramota ih je ! Šta će reći komšije ? Šta će reći suprug ? Da li će to on zloupotrebiti u prvoj svađi? Da li će bračni partneri imati podršku onog drugog? Kada raščistimo sa tim , imaćemo kvalitetniji život. “

     Nešto tišim i mirnijim glasom , nekako zvanično, psihijatar Jurić je nastaviio:

“ U toku je snimanje TV spota, da ne kažem reklame, jer mi se ne reklamiramo. Nadam se da će ljudi shvatiti značaj negovanja svog razuma. “

“ Kad smo već kod reklama, napravićemo i mi pauzu” , voditeljka se ljubazno osmehivala gostima.

     Dok su se reklame smenjivale , Marko je u svom stanu razmišljao o onome što je psihijatar pričao: 40 godina – osvrt na prošlost, gde sam, ko sam, šta imam? Nije pokušao da traži odgovore. Postao ih je svestan onog trenutka kad je rešio da tuži državu za krađu snova i godina. Obuzela ga je čežnja. Čeznuo je za bezbrižnim danima detinjstva. Vozio je bicikl koji je dobio za deseti rođendan. Pao je. Majka je previla ranu i negovala ga je. Osećao se bezbrižno u njenom zagrljaju. Poželeo je njen zagrljaj. On je uvek lečio njegoverane i rešavao sve  problem bolje od bilo kog psihijatra na svetu. Sutra će obići njen grob i odneti joj gerbere koje je volela. Šta li bi ga ona sada savetovala da je živa ? Možda do ovoga uopšte ne bi ni došlo?

“ U nastavku emisije pogledaćemo anketu snimljenu ovih dana na ulicama našeg grada.”

     Na ekranu u krupnom planu su se smanjivali različiti likovi: gospođa sa šeširom i velikim sunčanim naočarima, mladić sa slušalicama u ušima, stariji gospodin koji ne čuje dobro, gospođa koja je u žurbi, gospodin koji ne želi da priča, devojke koje se kikoću, čovek iz provincije, neobavešteni ulični čistač na random mestu . . . svi su odgovarali na isto pitanje: šta mislite o tužbi za krađu snova?

“ Svi mi imamo neostvarene želje i snove. Zar svi treba da okrivimo državu zbog toga? “

“ Svaka čast ! Neka vidi svet kako prolaze intelektualci u našoj zemlji. Nije lako završiti fakultet, verujte mi. konačno se neko setio da podigne svoj glas i to pravnim putem .”

“ Škakljivo ! Vrlo, vrlo  hrabro!”

“ Zar neko može da tuži državu? Nisam čuo za tako nešto. Ma to su besmislice! “

“ Podržavam ga u potpunosti.”

“ Ma ‘ajte molim vas! Kakva tužba kakvi snovi. Ma kome je danas do sanjarenja?Dajte nam da preživimo, a snove ostavite bogatima.”

“ Šteta je naneta svima nama. Svi smo pokradeni na ovaj ili onaj način. Najlepše godine su nam uzeli. Ako, ako neka bar neko dobije odštetu. Navijam za njega. “

“ Pa . . . da . Treba da se tuži. Sud treba da radi. A da li sanjam – umorim se pa ne sanjam. Spavam k’o zaklan. A, izvinite, ‘oće li ovo da bude na državnu ili neku drugu televiziju? Moj televizor vata samo državnu televiziju , pa da znam kad da se vidim i da javim na familiju. Znate velika familija.”

     Režiser nije imao vremena da kritikuje montažera. Program ide uživo i zato je montažer ubacio  snimak poslednjeg anketiranog, znajući da režiser neće stići da reaguje i imajući u vidu njegovu rasejanost i veliku manu da nikad ne pregleda do kraja montirane priloge. Sa drugog kraja prostorije prstima je pokazivao da je on pobedio u ovoj igri. Njih dvojica su igrali igre koji drugi zaposleni baš nisu razumeli, ali su vrlo često bili predmet razgovora u noćnom dežurstvima. Osnovali su čak i malu internu kladionicu. Večeras su dobili oni koji su tipovali na montažera. Ulozi su doduše bili mali, ali slatko je zadovoljstvo nakon dobitka. A još slađe kad direktor pozove režisera na raport.

     Voditeljka se još uvek ogledala u monitoru ispred sebe kada je ponovo nastavljeno emitovanje uživo. Upravo je razmišljala o promeni boje kose, kad je začula režiserov prodoran glas iz slušalice u uhu od čega je napravila bolnu grimasu. Brzo se pribrala i obratila sledećem gostu:

“ Vi se, gospođo Vraneš . . .”

“ Vranješ. “

“ Izvinite , gospođo Vranješ. Vi se  , kao socijalni radnik , svakodnevno susrećete sa problemima u porodicama. Recite , da li postoji više problema u porodicama sa nižim obrazovnim nivoom ili to nije bitno? “

“ Ja uglavnom radim na terenu koji je naseljen , ako mogu tako da kažem, prosečniim građanima sa prosečnim primanjima i šarolikog obrazovanja. U svom radu imala sam svega nekoliko slučajeva kada bračni parovi sa višim ili visokim obrazovanjem nisu mogli da se dogovore, ali su ipak, nakon naše sugestije i upućivanja u odgovarajuće ustanove za pomoć u rešavanju njihovih  problema , uspeli da se dogovore. Postoji, na neki način uzročno – posledična veza između stepena obrazovanja i prirode problema kao i pristupu u rešavanju istih. Na primer, u prigradskom naselju u kojem žive uglavnom ljudi nižeg obrazovnog nivoa, su više skoncentrisani na pronalaženju uzroka problema , što je pozitivno, ali oni to nažalost čine pogrešno. Oni traže uzroke svojih problema u crnoj magiji. Da li je to neka rođaka ili komšinica , nebitno je. Dok mi ne stignemo tj. dok nas ne pozovu cela familija ili ulica je u svađi. “

“ Hvala. Dragi gledaoci, vaše komentare možete poslati na brojeve telefona koje vidite u dnu ekrana. Objavićemo ih u toku emisije. Sledi prilog koji smo napravili u nekoliko preduzeća istražujući da li zaista nema posla za diplomiranog mašinskog inžinjera.”

     Marko se dvoumio da li da nastavi sa gledanjem emisije. Jedino oružje protiv medija , koji su se okomili na njega kao orao na plen, u ovom trenutku bio je daljinski upravljač. Odlučio je da odloži oružje i pogleda nastavak emisije.

“ Nalazimo se u fabrici za proizvodnju poljoprivrednih alatki i mašina. Naš domaćin je vlasnik Borivoje Starović. Da li zaista nemate nijedno slobodno mesto? “

“ Mi se možemo pohvaliti da smo veoma mlada firma u pravom smislu te reči. Prosek godina zaposlenih je 31 godina. U proizvodnji je zaposleno 28 radnika. Postižemo vrhunske rezultate već 8 godina. Kao dokaz našeg uspeha su brojne medalje  za kvalitet na sajmovima u zemlji i inostranstvu. “

      U kadru je bila polica od metala i stakla sa medaljama , diplomama i peharima. Smenjivale su se slike iz pogona za proizvodnju. Radnici su bili obučeni u nove uniforme, verovatno jedine koje su dobili do sada. Jednom radniku je virila etiketa. Ko zna, možda su uniforme bile pozajmljene za snimanje?

     Ponovo je u kadru bio vlasnik preduzeća.kezio se u kameru ponosno ističući kako su svi oni velika porodica i uigrani tim.

“ A tim koji dobija ne treba menjati, zar ne? “ gledao je u kameru dok je postavljao to pitanje ili je to bila konstatacija. Marku se učinilo da je pitanje bilo upućeno lično njemu, kao da taj ponosni vlasnik ima neku moć da vidi kroz ekran i ruga mu se. Da, dragi Marko nema mesta za tebe! Mi smo tim! Ti ne pripadaš ovde! O, pa, da! Ti si mator! Pokvarićeš nam prosek godina! Lik na ekranu je idalje pričao:

“ Mi ćemo Marku pokloniti naš novi proizvod kojim se naročito ponosimo jer je na ovogodišnjem sajmu dobio zlatnu medalju. To je kosačica za travnjak sasvim laka za rukovanje, novog dizajna i sa smanjenom potrošnjom goriva. Marko, nadam se da ćeš uživati u košenju trave. “

“ Blago meni “ , Marko se nasmejao.

     Poznato lice se pojavilo na ekranu. Guta Faraon!

“ Ja sam pre nekoliko godina  Marku ponudio posao, doduše ne u struci, ali je zarada mnogo veća. Ne znam zašto je odbio. Video sam da je u nevolji , pa rekoh da mu pomognem, kad sam već pomogao mnogim nepoznatim ljudima, pa kako ne bih svom školskom drugu , a on je odbio.”

     Guta se luljuškao u svojoj kožnoj fotelji, svom kraljevskom prestolu s kojeg je određivao sudbine ljudi. Držao je u šaci ceo grad. Zakoni su krojeni po njegovoj meri. Bio je nedodirljiv.

     Gospođa vatreno crvene kose i sa suviše kratkim šiškama iznenada se pojavila na ekranu. Marko je ustiknuo kao da je ugledao đavola.

“ . . . poklonićemo Marku blender koji je idealan za spremanje kašastih obroka za bebe .”

     Marko je ponovo uzeo daljinski upravljač u ruke. U tom momentu su počele da se u dnu ekrana pojavljuju komentari gledalaca:

 “ Marko, care, uzmi im sve pare.”

“ Misli i na mene. Bio sam u tvojim snovima. “

“ Niko nije državu pobedio.”

“ Sve je to politika. Jedva čekam da izbori prođu.”

     Jedino oruđje protiv televizije je daljinski upravljač. Uperio ga je u televizor i “pucao”. Muk. Tišina. Tajac. Svi su otišli. Pokušaće da zaspi. Samo još da ućutka glasove u glavi.