2. deo: krađa snova

***

“ Imate li zastupnika? “

“ Ne. “

“ Dakle, sami ćete . . . “

“ Da. “

“ Izvolite. Recite o čemu se radi. Zašto tužite državu? “

“ Zbog krađe. “

“ Kakve krađe? Šta vam je otuđeno? Ovde ne piše o kojoj se vrednosti radi. Nema ni zapisnika sa uviđaja. “

 “ Ogromna je vrednost! Neprocenjiva! Nepovratno mi je otuđeno sve što sam imao! “

“ Ne bih rekao, gospodine Velimiroviću. Sve ima svoju vrednost i cenu. Osim života. “

“ Tačno. Život nema cenu. Meni je država ukrala deo života. “

     Luka baci pogled na papire ispred sebe. Bojao se da mu je promaklo nešto. Pročitao je još jednom na brzinu. Uverio se da mu nije ništa promaklo – Marko Velimirović nije bio ni na kakvom odsluženju kazne.

“ Molim Vas, pojasnite . . . Ne razumem.

     Marko se nagnuo ka sudiji, gledao ga je u oči nekoliko sekundi ne trepnuvši, a zatim naglašavajući svaku reč, sporo i jednolično reče:

“ Država mi je ukrala snove. “

     Luku poče da steže kravata koju je jutros sa toliko pažnje birao i nekoliko puta vezivao čvor, sve dok nije bio savršen. Očekivao je da če to biti tužba zbog dozvole za gradnju ili poreza ili možda . . . ma, nečega državnog. Ali, snovi i država? Napravio je fatalnu početničku grešku. Kako je smeo sebi da dozvoli da dođe nepripremljen za ovaj slučaj? Šta bi mu rekao profesor Jeremić sa pravnog fakulteta? Pogledao je još jednom – da, tužba je uredno primljena, zavedena, dodeljena sudiji Ivošev, pa sada njemu . . . Da, to je to! Zato ga jutros niko nije dočekao i pozdravio! Doduše, nije očekivao crveni tepih, ali predsednik suda ga je ipak trebao pozdraviti, sekretarica Marina je valjda trebala  da ga ponudi kafom . . . Sve mu je sada bilo kristalno jasno! Kao u lošem snu. Neko je napravio grešku, primio tužbu, a onda . . . “ E, onda ga meni uvalio! “ zaškrguta Luka zubima.

“ Ne. nisam ja lud, ako to mislite” , Marko je primetio Lukinu  uznemirenost.

“ Evo, ovo su lekarski nalazi. Malo sam nervozan, ponekad depresivan ili anksiozan, ali ko to danas nije? I sami lekari su mi rekli da danas ne postoji sto posto psihički zdrava osoba. Svi smo mi pomalo fiju fit, “ uperio je kaziprst na slepoočnicu i zavrteo ga nekoliko puta.

     Luka je gledao izveštaje lekara. Slova su mu igrala pred očima. Pokušao je da se skoncentriše. Pročitao je izveštaje, pregledao pečate i potpise. Sve je izgleda bilo OK. Nije se mnogo razumeo u medicinu, ali mogao je da shvati iz konteksta i nešto reči koje je razumeo da je Marko Velimirović mentalno zdrava osoba.

“ Imate li Vi, gospodine sudija snove? “

“ Molim? “

“ O čemu sanjarite? Znate, onako, dok ste budni. O čemu maštate? Svako ima maštu. “

 “ Eh, kad bi samo znao o čemu ja maštam. Venčanje, medeni mesec, jahtica, auto, putovanja, karijera . . . “

“ Tako sam i mislio. Imate snove. Vidim Vam u očima.”

“ Nemoguće. Zar je toliko bilo očigledno ? Možda ovaj čita misli? Ma, daj Luka . . .” sa sobom se Luka svađao. Nervozno se nakašljao i počešao po glavi:

“ Pa, gospodine Velimiroviću, ovo je presedan. Malo je neuobičajena tužba. “

“ Ali joj to ne umanjuje značaj? “

“ Izvinite na trenutak, “ Luka je već birao broj. “ Molim Vas gospodina Stojanovića. Hvala. Sačekaću. “

     Dok je čekao vezu, ispod oka je posmatrao Marka Velimirovića. Izgledao je kao čovek kojem se nikuda ne žuri. Gledao je kroz prozor u daljinu. Pogled je bio u prazno, do horizonta i dalje od horizonta. Luku je nervirala ta Markova smirenost. “ A i ova glupa kravata “ , prstima je uporno pokušavao da olabavi čvor. Bio je tako čvrst. Idealan da se obesi. Stresao se od glupih suicidalnih misli.

“  Dobro jutro, gospodine predsedniče . . . Nema problema . . . Da, da, razumem . . . Ma nije važno . . . Imam jedno pitanje za Vas: ko u slučaju Velimirović – država zastupa tuženog? “

     Sa druge strane žice – tišina.

“ Gospodine predsedniče? “

“ Da, da . . . ovaj, znate, još nije određen zastupnik, ovaj, advokat . . . “ mucao je predsednik suda sa druge strane žice. “ Mi smo to prvo mislili da bude saslušanje, a potom bi se utvrdio dalji postupak. Vi ste, vidim počeli sa radom. “

“ Da. U redu . Dok se ne odredi zastupnik ja ću početi saslušanje. Hvala Vam.”

     Spustio je slušalicu, a zatim se nagnuo ka Velimiroviću i obratio mu se prijateljski:

“ Gospodine Velimiroviću, pre nego započnemo saslušanje, ovako, među nama, otkud Vam ta ideja da tužite državu za krađu snova? “

     Velimirović se nagnuo ka sudiji i oponašao sudiju:

“ Gospodine sudija, ovako , među nama, dosta mi je svega. Opljačkan sam, duša mi je gola, nemam ništa, ukrali su mi samopouzdanje, iskrenost, poštenje, veru, nadu, deset, petnaest godina mi je ukradeno, otišlo u nepovrat . . . Voleo sam . . . bio sam voljen . . .” Spustio je pogled.

“ Ja sam sada biljka – dišem, ne jedem, ne spavam. “

“ Da li ste zaposleni? “

     Tišina. Pogled prikovan za pod.

“ Šta ste po zanimanju? “ insistirao je Luka uporno, istovremeno tražeći  u fascikli podatke o njemu. “ Još jedan propust. Ko li je ovo primio i ovako aljkavo odradio ? “ pitao se Luka u sebi.

     Marko Velimirović pogleda sudiju. Malo je nakrivio glavu u stranu, suzio je pogled i izazivački rekao:

“ Pogodite. “