***
Šampanjac je Nikoli izuzetno prijao.
Nikada mu do sada nije bio tako sladak i pitak. Aroma pobede mu je parala
nozdrve i širila se kroz celo telo izazivajući osećaj nesalomive moći. Rukovao
se sa ljudima koji su mu čestitali na pobedi i tudili se da ih primeti i
zapamti. Uglavnom su to bili poznati ljudi iz stranke koji su mu bili lojalni i
verovali u iskrenost njegovih reči i dela. Neke članove stranke je sada prvi
put video u svom izbornom štabu. Uglavnom su mu se oni dodvoravli. Znao je
unapred scenario: posle dva – tri dana, upravo ovi kojie sada prvi put vidi i
koji ga tapšu po ramenu, doći će dag a zamole da ih zaposli, da upišu dete u
željenu školu ili fakultet, da smeste dete u vrtić . . . doći će i pojedinci entuzijasti ili
predstavnici nekih udruženja i
organizacija da traže novac za izgradnju dečjeg igrališta, uređenje parka,
pravljenje azila za životinje, pomoć promrzlim pticama . . . okrenuo je očima: “ Šta li im sve neće
pasti na pamet? “primiće ih. Neposredno posle izbora, moraće da ih primi i
čvrsto im obeća da će im izaći u susret. Da, čvrsto će im obećati. Moraju iz
kancelarije da izađu verujući u njegove reči i sa nesalomljivom nadom. A onda .
. . Vreme će učiniti svoje. Čvrsta nada će ih držati budne i orne za rad kao da
su uzeli nekakav eliksir ili doping. A posle? Smisliće već nešto. Sad mora da
razmišlja koja će ministarstva dobiti. Zna da je već sve rešeno još pre izbora,
mada treba biti na oprezu.
Preko ruba čaše gledao je svoje sledbenike
koji su bili srećni podjednako kao on. “Kako mogu da budu tako prokleto srećni
zbog tuđe pobede? Oni jesu pobedili zajedno sa mnom kao članovi moje stranke,
ali to nije njihov lični uspeh” , razmišljao je Nikola u sebi već rumenih
obraza. Ostavio je čašu. Brujalo mu je u ušima.
“ Idemo na balkon “,
pozvala ga je sekretarica.
U pratnji prisutnih , izašao je na balkon
i mahao okupljenim građanima. Najpre im se učtivo i od srca zahvalio na podršci
u svoje ime i u ime stranke. Zatim je ponovio sve što im je obećao u
predizbornoj kampanji. U ušima mu je brujalo , a glava mu je bila sve teža i
teža. Obrazi su brideli. Slika se povremeno duplirala pa je imao utisak da se
okupilo više ljudi nego što ih zaista ima. Kratkotrajni i prodorni prasak ga je
u momentu otreznio. Čula se vriska , najpre iz unutrašnjosti , a zatim kao eho
se proširila među okupljeni narod. Neko ga je ugurao unutra. Pipao se po telu
misleći da je neko pucao u njega. Na ulici su ljudi trčali u različitimm
pravcima. Gazlili su po onima koji su pali. Saplitali su se, padali , ustajali
, trčali dalje, ostajali bez cipela , torbi. . .
Jedan radnik obezbeđenja je doneo ciglu
obmotanu papirnom trakom. Neko je ubacio kroz prozor. Staklo na prozoru je bilo
debelo. Od saline udarca, u oknu je bila rupa pravougaonog oblika veličine
cigle.
Nikoli je još brujalo u glavi. Nije znao
da li je to od šampanjca ili od meteža na ulici ali je znao samo jedno – želeo
je da to prestane. Gledao je kako svi pažljivo zagledaju ciglu kao majmuni koji
gledeju kost u filmu “ Odiseja”.
“ Treba pozvati specijalni odred “ , rekao je jedan od
prisutnih.
“ Ne dirajte ništa.
Možda je otrovno! “
“ Možda je unutra
eksplozivna naprava! “
“ Ne presecajte kanap!
“
Svako od prisutnih je imao svoje
pretpostavke.
Ne razmišljajući mnogo, Nikola je prišao
zagonetnom predmetu. Svi su s nevericom, ali veoma radoznalo pratili šta će se
dalje dogoditi. Radoznalost je ljudska mana koja život postavlja na ivicu
ambisa , a onda se igra hoću – neću. Uglavnom preovlada hoću. U retkim
slučajevima je radoznalost vrlina. Tada nastaju velika otkrića, dela, izumi.
Nikola je odvezao čvor i počeo da
odmotava traku. Pojavljivala su se slova, jedno po jedno: O R
G A N . . . dodao je traku čoveku pored sebe.
Odmotavao je dalje: I Z A . .
Čovek je dodao traku onome pored sebe ovaj dalje . . . Pojavljivala su se sledeća slova:
C I
J A. Nikola se zabrinuo: “ Šta
hoće CIA od mene? Šta će ovo J ovde?
“
“ Dignite to! “ viknuo
je ljudima koji su držali traku. “ Ma kakva CIA? Baš sam glup! “ Odmah
mu je pao kamen sa srca. Znao je šta dalje piše. Izgovorio je glasno:
“Organizacija za podršku u procesu.” Ostavio je ciglu i izašao. Ostali su
ubrzano odmotavali traku. Pojavio se natpis u celini posle nekoliko neuspešnih
odmotavanja , jer je traka bila spiralno uvijena. Svi su zabrinuto klimali
glavama, praveći se da shvataju (ne)ozbiljnost situacije. Nešto su načuli o ovoj
organizaciji, ali im nije bilo baš sve kristalno jasno.
U susednoj prostoriji Nikola je
telefonirao: “ Želim sve informacije : ko stoji iza ovoga, koliko ih je, da li
predstavljaju opasnost, da li je među njima taj . . . kako se zove . . . Marko Velmerović , Velirović , ma vrag
neka ga nosi! Prevrni grad uzduž i popreko! Vidimo se sutra! “
***
Ponedeljak svi mrze: đaci, nastavnici,
radnici, vozači autobusa. Mrzovoljni što ih je ponedeljak otrgao iz okrilja
porodične sreće, vuku se svi ka školama, kancelarijama, fabrikama. Oni su
mrzovoljni zbog svojih obaveza, a neki su mrzovoljni zbog poslovnih neobaveza.
Radnici mrze ponedeljak zbog posla, a oni koji ne rade, a želeli bi, mrze
ponedeljak zato što ostaju kod kuće. Produženi vikend, vikend bez kraja. Vikend
koji ih neće odvesti u penziju.
A ponedeljak kao da se svima ruga. Vukao
je minute po još usnulom gradu. Sunčevi zraci su se lenjo promaljali iza
namrgođenih oblaka, a zatim se vraćali nazad razočarani onim što vide dole.
Ovaj ponedeljak će biti najduži čistačima
ullica. To je jedan od onih dana kada posle mitinga, uličnih koncerata ili
nekih manifestacija, grad liči na deponiju smeća. Uz malo sreće, neko od njih
će pronaći neki novčić ili novčanicu u manjim apoenima, možda otkinuti lančić
ili bezvrednu bižuteriju. Nekada je bilo više izgubljenih vrednih predmeta i
novaca, a sada se pod zamasima metli kotrljaju prazne limenke i pocepane parole
stvarajući melodiju ujednačenog ritma. U ritmu kotrljajućeg smeća, čistači
plešu sa svojim partnerima – metlama dok grad ne poprimi svoj sjaj. Sa
počišćenim smećem, nestaće i sećanje na prethodno veče.
Nikola Ivković je izašao iz službenog
vozila i nagazio limenku. Sadržaj iz nje poprskao mu je pantalone skoro do
pojasa. Gunđajući i psujući ušao je u zgradu policije, dok je njegov pomoćnik
uporno pokušavao da obriše Nikolino međunožje. Nikola je odbrusio gadnu psovku
na njegov račun i još nervozniji, zaboravivši da pokuca, upao u kancelariju
komandira policije. Instiktivno, kao pravi vojnik , a ponešto i zbog stresa
koji je stekao u izvršenju nekih zadataka, komandir oskoči od stolice i maši se
za pištolj. “Zreo sam za penziju”, Zabrinuto je počešao potiljak.
“ Sinoć sam bio
napadnut, kao što sam te već obavestio. Šta imate? “ Nikola je očekivao
odgovor.
“ Poslao sam ljude na
teren. Čekam izveštaje. Iz laboratorije su me obavestili da nisu pronašli
nikakve otiske. “
“ Aktiviraj sve što
imaš! “ izričit je bio Nikola.
“ Ali . . .” komandir
je birao reči trudeći se da ne uvredi Nikolu. “ Ja mogu samo da reagujem na sinošnji događaj, da pošaljem ekipu na
uviđaj i to je to. Čak i ove ljude nisam smeo da pošaljem danas na teren.
Izvini, ali Vlada još nije formirana. Ja verujem da ćeš ti biti ministar
policije, ali još uvek ne mogu da primam naređenja takve vrste od tebe . . .”
“ Ma, to su samo
formalnosti. Ej, čuješ li ti mene? Pokušaj atentata na . . . ministra . . .
budućeg . . . nečega. Možda ću i premijer biti. Ma , šta ja tebi objašnjavam?
Ko te postavio u ovu fotelju? “
Nikola je zavrteo fotelju tako jako da je
mehanizam za okretanje ispao iz ležišta , a sedište fotelje odskočilo visoko
uvis. Svi pogledi su bili uprti u sedište koje se vrtelo po kancelariji. Palo
je na pod i nastavilo da se vrti kao čigra.
Komandir je pobeleo. Uvlačio je glavu u
uniformu koja mu je bila bar dva broja veća. Ličio je na kornjaču koja uvlači
glavu u oklop pred neprijateljem. A Nikola mu je bio prijatelj. Barem je to
trebao biti.
Komandiru je prvo na pamet pao stan koji
je dobio na korišćenje čim je postao komandir. I to mu je Nikola sredio. Kako
će objasniti svojoj Ruži da će ostati bez stana? Ne! To nikako ne bi podneo!
Svim rođacima se već pohvalila i pozvala ih u goste. Pristizali su u smenama
kao ekskurzije đaka. Zaposeli bi stan gore od najgoreg okupatora koje je
upoznao ovaj svet. Najgori je bio brat od strica iz nekog zabitog sela sa
svojom osmočlanom porodicom. Ruža je napravila plan poseta. Pozavidela bi joj
svaka elitna turistička agencija u gradu. Stigli su do polovine spiska. Zbog te
druge polovine , želeo bi da ga smene i isele iz stana. “ E, moja Ružo. Šta
da radim? “
Nikola je primetio zabrinutost u
komandirovim očima što mu je dalo dodatnu snagu. Isprsio se i oštro rekao: “
Nađi tog Marka Velinkovića Velmerovića, ma neka ga vrag nosi i njega i njegovo
glupo prezime i njegovu tužbu! Nađi i .
. . znaš već! “
“ Šta? “ pravio se
naivan komandir.
“ Šta ‘šta’ ? Znaš!”
“ Kako? “
“ Kako? Čuj njega ! Pa zar ja treba da te učim
kako da radiš svoj posao? “ lupio je šakom o sto.
“ Ali , to nije moj
posao” , branio se komandir.
Nikola je ustao i krenuo ka vratima.
Okrenuo se, podigao kažiprst i u pretećem stavu , koji je toliko puta uvežbavao
u svojoj spavaćoj sobi ispred ogledala, uputio još jedno naređenje:
“ Potrudi se da Marko
Velimirović “ , zastao je iznenađen što se setio prezimena, verovatno
zahvaljujući adrenalinu, “ ne – sta – ne. Jesi li čuo? NESTANE! Neka ga pregazi
tramvaj. “
“ Ali, u gradu nema tramvaja” , navodno se
branio komandir, ali je to bila skrivena provokacija.
“ Pa nabavite ga! “
zalupio je vrata za sobom . Konačno! Komandir je do kraja otvorio
odškrinutu fioku. Isključio je diktafon
i poljubio ga.
“ Pametna si ti moja
Ružo. Ovo mi je najdraži poklon za rođendan koji si mi do sada kupila. Prišao
je prozoru i gledao kako Nikola ulazi u auto. “ potrudiću se da ti lično ja
stavim lisice . Neću prekinuti poteru za Markom. Stvari će morati još koji dan
da se odvijaju ovim tokom. Kasnije ćemo , Nikola, igrati po mojim pravilima.”
Нема коментара:
Постави коментар