***
“ Ma , šta se vučeš?
Daj gas! Znao sam - žena! “ gunđao je
taksista.
Marko je gledao kroz prozor.
“ . . . nije htela da
se dogovorimo. Kažem joj ‘ Ženo, ne zovi policiju. Koštaće te više. Daj da
platim koliko tražiš, pa da se u miru ratiđemo.’ Ali, ona ni da čuje . . . “
Taksista je pričao. Marko ga nije slušao.
Ćutao je. Gledao je kako grad promiče kraj njega. Promiče bioskop u kojem su on
i Ivana imali prvi sastanak. Čini mu se da vidi sebe i nju pred bioskopom.
Pogledao je bolje. Ipak su to neki novi klinci. Samo je sjaj u očima bio isti.
Promicala su poznata mesta kao na pokretnoj traci: košarkaški teren, park,
fontana . . . Nedostajaće mu ovaj grad. Nedostajaće mu čak i bilbordi sa
porukama političara za bolje sutra. Do juče mu je sve to bilo ogavno i mrsko, a
već danas u trenutku kad se oprašta od grada, oseća da je sve to ipak deo
njega. U srcu će poneti blještavilo i sjaj grada, ali i sve nedaće koje su ga
ovde snašle.
Zatečen setom i tugom za nečim što ga je
proganjalo i bilo noćna mora, pročistio je grlo kao da želi da odagna taj
iznenadni osećaj. Pokrenuo ga je strah od nepoznatog. Napušta poznato, napušta
navike, način na koji hoda, diše, razmišlja . . . Napušta državu koja mu nije
omogućila da ostvari svoje snove. Odlazi daleko gde će mu tuđa domovina
ispuniti snove. U njoj će ostvariti svoje snove osim jednog koji muče sve naše
ljude u ‘belom svetu’ – živeti istim životom koji žive u tuđini , ali u svojoj
domovini. Sanjaće o danu kada će ponovo njegova noga dotaći tlo rodnog kraja.
Put do aerodroma vodio je pored suda.
Marko je primetio grupu ljudi koja se drži za ruke. Taksista je svakoga dana
viđao nešto čudnovato pa ga nije toliko iznenadio ovaj prizor. Ipak je usporio
jer ga je interesovalo šta se događa. Ljudi su formirali lanac koji je postajao
sve veći i veći. Prolaznici su se uključivali jer im je to bilo simpatično ili
su hteli da budu deo nečeg nesvakidašnjeg. Dešavalo se nešto novo, neobično i
neočekivano. Uključivali su se stari, mladi, deca, intelektualci, radnici,
prosjaci, ulični prodavci, neki su čak parkirali automobile i hvatali se u
lanac. Svi su želeli da budu deo . . . nečega.
“ Da li je ovo za
Ginisa? ”
“ Da li je ovo snimanje
nekog spota ili filma? “
Spontano su ljudi pristupali, postavljali
su pitanja na koja niko nije davao odgovore, naviknuti da u ovoj državi često
ostaju bez odgovora na svoja pitanja, nisu mnogo marili što im niko ne
odgovara. Nisu znali da su se uključivali u lanac podrške Marku Velimiroviću.
Barem je to trebao biti. A postao je lanac pozdrava Marku, samo što to nije
znao ni on ni idejni tvorci ovog lanca.
Vođen nekom neobjašnjivom silom, lanac se
prostirao u pravcu kretanja taksija u kojem je Marko. On je gledao nasmejana,
vedra lica. Kao da nemaju briga, kao da su im sve želje ispunjene. Kako je malo
potrebno da se izmami osmeh koji će ulepšati dan i životu dati smisao i tračak
nade. Pozitivna energija se prostirala gradom. Ljudi su ‘punili svoje baterije’
tom energijom.
Sve TV stanice su izveštavale sa lica
mesta:
“ Nije bitan povod,
bitan je rezultat. “
“ . . . ipak se možemo
ujediniti oko nekog cilja . . . “
“ . . . vreme je stalo
. . .”
“ . . . možda će ovo
prerasti u manifestaciju i tradiciju . .
. “
“ . . . grad je u
zagrljaju njegovih stanovnika . . . “
“ Zašto učestvujete u
ovom događaju? “ reporterka je pitala jednog mladića.
“ Zbog ovoga, “ uhvatio
je za ruku. Zbunjena, spustila je mikrofon i priključila se. postal ja deo svog
zadatka, svoje reportaže. Reči nisu bile potrebne. Sada je shvatila pravo
značenje reči jednakost i ravnopravnost. Beskrajan lanac činili su profesori,
mame sa bebama u naručju, lekari, čistači ulica . . . svi jednaki i
ravnopravni. Svaka karika se po nečemu razlikovala, a ipak je podjednako važna
i neophodna. Svi su bili deo beskrajnosti. Čak je i taksista prestao da psuje.
Vozilo je milelo po asfaltu. Saobraćaj je bio usporen jer su vozači želei da
vide šta se dešava. trubili su sirenama dajući podršku. Marko je gledao
nasmejana i vedra lica. Nije znao da objasni svoja trenutna osećanja. Imao je
utisak kao da mu upućuju pozdrave i žele srećan put. Zakleo bi se da je na
jednom transparentu video da piše ‘Marko’ i još nešto. Pripisao je to uzbuđenju
pred putovanje. “ Počeo sam da haluciniram”, pomislio je Marko.
“ Postoji li neki drugi
put do aerodroma ? “ pitao je Marko.
“ Da, ali je duži. “
“ Idite tim putem”, bio
je odlučan Marko. Žele je da poveruje da ovom lancu nema kraja. Želeo je, a
znao je da sve ima svoj kraj. Zato je odlučio da ne vidi kraj. Želeo je da
veruje da je beskrajan. Želeo je da sliku srećnih lica ureže u svoje pamćenje i
ponese u srcu preko okeana. Poneće ih sa sobom, a da to oni neće ni znati.
Нема коментара:
Постави коментар