“ Sve ćeš pokvariti! “ samo to je Ana rekla
Luki i spustila slušalicu. Nije znao od čega mu je bilo gore – da li od pitanja
koja mu je postavljao predsednik suda ili od Aninih reči koje su mu odzvanjale
u ušima. Želeo je da bude srećan sa njom, činio je sve da je usreći, jer
kad je ona srećna, srećan je i on. Želeo
je posao, dom, porodicu . . . Danas se osećao tako jadno, činilo mu se das u
svi snovi pali u vodu. Snovi! Velimirović! Razumeo ga je danas više nego iko
drugi, o,da itekako ga je razumeo! Saosećao je sa njim. Ne, osećao se isto kao
on. Sada je tačno znao šta znači biti bez snova. Ali, ne! Nije isto! On je u
boljoj poziciji od Marka Velimirovića. Za početak će pozvati Anu i sve će joj objasniti. Zatim će prionuti na posao da
reši ovu zavrzlamu i postaće slavan. Mnogi budući studenti će učiti na ovom
primeru, koji će ući u pravnu literaturu.
***
Nikola Ivković je uvek sebe zamišljao kao
javnu ličnost, ličnost kojoj će se svi klanjati i poštovati. Nije ni slutio da
će to ostvariti bavljenjem politikom. Dok je dolazio u sedište svoje stranke,
na bilbordima je video svoj ponosit i gord lik koji narodu obećava blagostanje.
U poslednje četiri godine , koliko je na vlasti njegova stranka, uspeo je da
ostvari neka obećanja koja je dao i sebi i narodu. Pa, dobro ispunio je više
obećanja sebi i svojoj porodici nego narodu. Bilo je prozivanja i provokacija
od strane opozicije, ali na to se brzo navikao. Ko ne može da se navikne na to
, nije mu mesto u politici. Trudio se da o tome ne razmišlja. Negirao je sve za
šta su ga optuživali. Uostalom, ko gubi – taj se i ljuti. Brzo su ga ostavili
na miru. Uspeo je da pridobije neke medije koji su stali na njegovu stranu.
Jednostavno je morao da se nauči da ne reaguje na sve optužbe i prozivanja i da
savlada postavljene zamke o koje se
spoticao pa ustajao dok nije naučio da ih preskače. Sad je neustrašiv. Ništa ga
ne može ni iznenaditi, ni zaustaviti. Za dvadeset dana su novi izbori. Kampanja
se bližila kraju. Opozicija ga je prozivala u TV-duelima, povezivala sa nekim
aferama, ali ga ništa nije moglo isprovocirati. Naučio je kako vladati sobom i
svojim emocijama. Obožavao je da govori u množini: “Mi smo uradili .
. . mi ćemo dokazati . . . mi smo se zalagali . . .” verovatno je tako
želeo da izbegne ličnu odgovornost. Na svako postavljeno pitanje je imao
odgovor. Ponekad je sagovornika zbunjivao i udaljavao ga od teme govoreći
uopšteno. Vešto i lukavo je umeo da težište razgovora prebaci na aktuelan
problem o kojem se govori u svim medijima, a naročito ako je to u vezi sa
novčanikom naroda. A to je uvek aktuelno. Narodu je novčanik Ahilova peta. “ I
meni je Ahilova peta” , zlobno se smeškao u sebi. Kad god pomisli na novac,
oči mu sjaje toliko da može tim sjajemm da obasja celo fudbalsko igralište. Nedavno je bio na večeri sa svojim
školskim drugovima. Sastali su se nakon 25 godina proteklih od mature. Onako,
nezainteresovano , nešto u stilu “ma nije to ništa”, pokazivao je fotografije
sa prošlogodišnjeg putovanja po Americi. Dok su svi zadivljeno posmatrali
fotografije, naslađivao se njihovim pogledima i uzdasima: “ Blago tebi
“. Obožavao je kad su mu se klanjali i divili. Nezamenljiv osećaj. Ne bi ga
menjao ni zašta na svetu! Pa . . . za neku finu sumu , možda i bi. Pri pomisli
na novac , oči mu opet zasjaše onim sjajem.
Mobilni telefon je vibrirao na stolu.
“ Da . . .Da . . . Ko?
Šta je uradio? “ sjaj u očima se ugasio.” Dolazim. “
***
Na drugom kraju grada, ispred zgrade u
kojj je stanovao Marko, grupa kamermana i reportera je jurnula ka sredovečnom čoveku
koji je izlazio iz zgrade.
“ Ko će Vas zastupati u
sporu protiv države? “
“ Koliko ćete tražiti?
“
“ Da li ćete pomenuti i
ličnosti iz političkog života? “
Pljuštala su pitanja sasvih strana
zasipajući zbunjenog čoveka.
“ Izvinite . . . ne
znam o čemu je reč? Vi ste me zamenili sa nkim. “
“ Da li ste Vi Marko
Velimirović? “
“ Ne, ja sam . . .”
“ Gasi kameru! “
ljutito reče jedan reporter i tiho opsova u sebi pri tom gledajući na sat.
“ Da, poznajem ga “,
sredovečni čovek ja strpljivo odgovarao jednom upornom novinaru. “ nisam imao
prilike da razgovaram sa njim. On je tih i povučen .”
“ Da li su se u
poslednje vreme okupljali neki ljudi u njegovom stanu? “ insistirao je dalje
novinar.
“ Nisam primetio da su
posete češće nego inače. Ja , zapravo, nisam primetio da iko kod njega dolazi.
Izvinite, a šta mu se dogodilo ? “
Kamerman je isključio kameru i spustio je
sa ramena : “ Tužio je državu “.
“ Molim? “ upitao je
čovek, ali kao da ga niko nije čuo. Ostao je bez odgovora. Nesigurnim korakom,
čovek se udaljavao od zgrade osvrćući se povremeno.
Opet je neko otvorio ulazna vrata. Svi
skočiše i potrčaše ka vratima usput uključujući kamere i vršeći test probu
mikrofona. Iako nisu znali kako Marko izgleda, razočarano spustiše kamere, jer
ovo nije definitivno bio on. Bakica je ustuknula i uplašeno se vratila u zgradu
gunđajući:
“ Ne može čovek ni na
ulicu da izađe. Presreću ljude na ulici i pitaju. Ma šta pitaju kad sve znaju!
Lekovi su skupi, hleb, mleko, ulje – sve je skupo. “
“ Komšinice, opet ste se
iznerviralli u prodavnici, “ obrati joj se Zorka koja je jutros iznenadila
Marka svojim srdačnim pozdravom.
“ Nisam ni stigla do
prodavnice! Eno, snimaju nešto ispred zrade. Kao da šekaju nekoga.”
“ Čekaju Marka ” ,
brzinom svetlosti , ako ne i brže, Zorka je došla do zaključka. Brzo je
pogledala svoj odraz u prozorskom oknui ovlaš namestila frizuru, prešla rukom
preko suknje i krenula na ulicu. Pre nego je otvorila vrata, nekoliko puta je
odglumila iznenađenje. Kad je bila zadovoljna svojom glumom, otvorila je vrata
i kročila na ulicu. Ništa! Svi su skočili, pogledali je i vratili se u
pređašnje pozicije. Ništa! Razočarano se osvrnula oko sebe. A, ne ! Ne znate vi
Zorku!
“ Juhu! Gospodo
novinari! Snimatelji! “
Neki su je nezainteresovano pogledali, a
neki su se nasmejali. Zorka se nije predavala tako lako.
“ Ja znam šta Marko
namerava da uradi.”
Mladom kamermanu koji je volontirao na
lokalnoj televiziji, rekli su da snima sve što misli da je zanimljivo. Nikad se
ne zna šta može objektiv da “uhvati”.
Uključio je kameru i prišao bliže. Kako novinarska sujeta nalaže, jedan po
jedan kamerman i reporter su ga sledilli.
“ Pa , eto baš jutros,
kažem ja Marku: “ Komšija , kako se odvija proces?” A on će meni: “
Ne smem da pričam mnogo, Zorka .“ A ja njemu kažem: “ Pa, nemoj tako,
komšija. Sve što kažeš Zorki ostaje tajna” , gledala je čas u jednu
, čas u drugu kameru. Nije mogla da odluči gde da pogleda. Dok je vrtela glavu
levo – desno, veštački se smeškala kao da snima reklamu za zubnu pastu.
“ Da li ste uspeli
nešto više da saznate? “ upita je jedan od nestrpljivih novinara primičući
diktafon njenim ustima.
Ona se približi diktafonu i izgovori
smeškajući se : “ Pa , obećala sam čoveku da ću čuvati tajnu” , a onda, iako je
niko nije čak ni zamolio da nešto više kaže, nakon svega dve sekunde pauze
reče: “ Dobro, ‘ajde kad ste već navalili toliko.” Primakla se bliže
mikrofonima i diktafonima i tiho izgovorila : “ Tražiće od države . . .”
iznenada je zastala i promenila boju i izraz lica. Među znatiželljnim
prolaznicima koji su zastali i posmatrali šta se događa, ugledala je poznato
lice. Reči su joj zastale u grlu.
“ Ma . . . ovaj . . . znate šta “ , nevozno se osvrtala
i išla polako unazad primičući se ulazu u zgradu.
“ Neka vam to kaže
lično on. Eno ga! “ pokazala je prstom na prolaznike. Stajala je u tom položaju
,ne spuštajući ruku , zbunjenog izraza. Kamermani , kao po nekoj komandi,
okrenuše skoro istovremeno kamere u smeru koji je pokazivala Zorka. Čak je
jedna kamera potkačila novinara u blizini. Prolaznici su se osvrtali oko sebe.
Nekoliko muškaraca iz te grupice je odmahivalo rukom : “ Ne, ne, nisam ja
Marko! “
Pometnja
među prisutnima je dovoljno potrajala za Markov neopažen ulazak u zgradu. Zorka
je već bila u svom stanu i virila kroz špijunku
Нема коментара:
Постави коментар