3. deo potraga za poslovima

   

     Luka nije očekivao ovakvu konverzacju sa strankama. U svojim maštarijama je bio zvaničan, stranke su mu prilazile i obraćale sa strahopoštovanjem ili samo sa poštovanjem. Trebao bi da ga kazni za nepoštovanje suda.

“ Koliko pokušaja ? “ prihvatio je igru.

“ Meni se ne žuri  “ , Marko se zavalio u stolicu spreman za igru pogađanja zanimanja.

     Luka ga je merkao. Ruke su bile grube i ispucane.

“ Vi ste zidar? “

“ Bio sam . “

“ Vozač ? “

“ Bivši . “

“ Kuvar ? “

“ Odbijen sam na mestu pomoćnika kuvara . “

“ Konobar ? “

“ Šest mesci u restoranu “ Odisej” , ako ste čuli za njega . “

“ Čuvar ? “

“ Na određeno vreme – tri meseca . “

“ Trgovac ? “

“ Da  , i to sam radio . “

“ Prodavac nekretnina ? “

“ Bip “ , Marko je oponašao zvučni signala za pogrešno dat odgovor koji se najčešće koristio u raznim kvizovima kojih je bilo sve više na televiziji. Nikad više kvizova i igara na sreću ovde nije bilo. Luku je ovaj postupak  iznervirao .

“ Da niste možda glumac ? “

“ Statirao sam u jednom filmu . Divno iskustvo . “

     Marko je očigledno uživao . Luka nije hteo da se preda . U početku je vršio selekciju zanimanja u svojoj glavi .

“ Taksista ? “

“ Bip ” , izazivački se smeškao , kao dete koje je u prednosti u nekoj igri .

“ A šta niste radili ? pomalo je Luku napuštalo strpljenje.

     Marko se opet nagnuo ka sudiji i suzivši oči , izgovorio tiho :

“ Nisam radio kao mašinski inženjer. Ja sam završio mašinski fakultet pre 15 godina  “ , izazivački i vragolasti osmeh je nestao . Ili ga nije ni bilo. Možda je i ovo samo priviđenje ili deo nekog ružnog sna iz kojeg će se Luka probuditi pored svoje Ane , ako bude imao sreće da ga primi u krevet .

“ I niste radili u struci nikada ? “ čudio se Luka .

     Velimirović se zagledao kroz prozor kao da nije čuo pitanje . Lice mu se nekako ozarilo:

“ 19. juna 1991. sam diplomirao. Cele noći sam slavio sa društvom .  Ne znam koliko sam popio . Mislio sam – početak novog života . Diploma je postala moj najveći teret. Držao sam uverenje o položenom ispitu i dao sebi obećanje da će mi ovaj papir promeniti život .   “ Marko je zastao . Verovatno je želeo da mu ta slika što duže ostane u sećanju  . Prisetio se  nade . Zaboravio je kako se čovek oseća kad ima nadu.

     Luka zna kakav je osećaj nakon položenog diplomskog ispita . Setio se svog studiranja i završnog ispita , čestitanja i slavlja .

“ Izvinite , ne razumem . Molim Vas , pojasnite “ , Luka se našao u čudu . On sam je toliko bio ponosan na svoju diplomu . Kako diploma može biti teret ?

“ Imao sam planove . Imao san . Dali su mi obećanje . Verovao sam im . Čekao sam. Tako su mi rekli: Pozvaćemo te. I . . . ja sam čekao . Radovao sam se svakom novom danu, jer sam mislio da je to baš taj dan kad će me pozvati na posao . Rekli su da je to radno mesto ostavljeno baš za mene . Jednog dana, reših da malo prošetam po gradu i prekratim vreme . U gradu sam sreo kolegu sa fakulteta . Otišli smo na piće. Kaže – zaposlio se , pa red je da časti . Iskreno sam se obradovao i čestitao mu . Pohvalio sam se da i ja čekam poziv . Gde si dobio posao ? upitao sam ga . U MN inženjeringu . plata je solidna . . . Nije moguće! Vrištao je glas u meni . Hteo sam da vrištim na glas , ali sam se svim snagama borio . Pošto moj matori radi tamo , znaš , danas ta , kao i sve firme inače, ima politiku zapošljavanja dece njihovih radnika. U početku sam se dvoumio. Nisam imao takve planove za sebe , ali matori me ubedio . Znaš , ono , kao ja radim već 35 godina , gradio sam to preduzeće, ulagao u njega , valjda sam zaslužio da te zaposle i tako te priče. I tako , raduckam pomalo dok ne dam još par ispita što mi je ostalo . Možda ću ostati tu . I nije baš tako loše . Matori uleti umesto mene kad zatreba . Dobio je moje radno mesto ! On ima i tatu i radno mesto , a ja nemam ni tatu ni radno mesto! Jedino što on nema je diploma! Bio sam ljut na svog oca. Ljut sam ja na njega čitav svoj život , iako ne poznajem čoveka , ali činilo mi se da bih ga u tom trenutku ubio da je bio pored mene. Hiljadu puta mi je bio potreban u životu – kad me je u prvom razredu istukao neki Cane iz trećeg , kad sam prvi put išao na trening jedino mene je dovela komšinica , kad sam prvi put bio sa devojkom . . . Sada , hiljadu i prvi put mi je potreban , potrebniji nego ikad! Politika zapošljavanja dece naših radnika – možeš misliti “ , govorio je Marko podrugljivo , onako , više za sebe .

“ Šta mi , gospodine sudija da radimo , što nemamo oca ? Ko će nas da zaposli ? Ta , njihova , kako oni kažu politika zapošljavanja , zatvorila mi je mnoga vrata . “

     Luka ga je gledao ne pokušavajući da mu odgovori. Bio je zbunjen .

“ Čuo sam da je sada i  on ostao bez posla kad je izvršena privatizacija “ , pričao je više za sebe. “ Moja majka je bila ubeđena da ću dobiti posao ako lično odem kod direktora raznoraznih preduzeća . Rekoh sebi ‘Mrka kapa’ , ali ‘ajde da joj udovoljim . Sekretarice su me ubeđivale da . . . danas direktor nema vremena . Pokušajte sutra ili ostavite broj telefona . Pozvaćemo Vas . Kao da su u školi naučile samo te rečenice. Zamislite , osam sati dnevno kao papagaj izgovaraju iste reči. Kad ih deca kod kuće pitaju ‘Kad će ručak?’  one sigurno kažu : “ Pokušajte sutra. Ostavite broj telefona . Pozvaćemo vas .” Ej , neko tako dobija platu zato što obmanjuje i laže! Ne treba da se zovu sekretarice, nego lažitarice! Prezirao sam ljude koji lažu. Vaspitan sam da uvek govorim istinu. Ako sam nekad pokušao kao klinac da sitno slažem , bio sam uhvaćen u laži. Znao sam, jednostavno, da lagati ne znam, da se laganje uči ili se rađamo s tim. Laganje je bilo protiv mojih ubeđenja i vaspitanja. Čovek se od životinja razlikuje, između ostalog i po laži. Neko laže da bi privukao pažnju na sebe. Neko laže , jer ima bujnu maštu . Neko laže jer je kukavica i slabić da se suoči sa istinom . Laž je trenutno odlaganje istine. Kad tad istina će isplivati na videlo. Obraz će biti ukaljan , ali ko danas mari za obraz, čast i poštenje? Svi lažu! Kad jednom slažeš, uradićeš to još jednom i još jednom i . . . i uhvaćen si u kolo bez kraja. Slažeš , misliš – izvukao si se. Ali, posle kad se otkrije istina, platiš duplo i više od toga, platiš i za ono što nisi učinio. Polako, neprimetno, bio sam inficiran virusom laži. Ma koliko joj se ja opirao, postala je jača od mene i savladala me je. U početku misam ni primećivao njeno prisustvo. Nisam verovao da se to meni događa.”

      Luka je razmišljao o ovome što Marko priča. Da li se u laž ubraja prećutkivanje istine? Ne govoriš – znači ne lažeš.

“  Ostao sam bez novca. Pozajmljivao sam i govorio ljudima da ću im vratiti čim dobijem platu. Vraćao sam , ali sa velikim zakašnjenjem. Malo pomalo , ostao sam bez prijatelja. Razmišljao sam ubog čega ? Jednostavan odgovor – zbog novca. Ili ga nisam vratio na vreme ili su oni imali posao i više novaca od mene pa su se družili sa ljudima istog statusa, a ja sam polako postajao deo njihove prošlosti. Morao sam nešto da radim. Bio sam konobar. Prihvatio sam posao tek da preživim. Izgurao sam šest meseci. Nije bilo tako loše. Plata mala, ali su napojnice bile pristojne. Ne možete da zamislite šta sve u kafani može da se vidi i čuje. Mogao sam roman da napišem o tim ljudima. Nekim ljudima je kafana bila  ispovedaonica, a ja pop. Posle nekoliko čašica, plaćali su mi piće, koje sebi nisam donosio i pio, a zatim bi mi pričali svoju životnu priču. Plaćali su mi, ustvari ,druženje sa njima. Slušajući njihove sudbine, shvatio sam da sam ja u privilegovanom položaju u odnosu na njih. Žalosno je da shvatiš koliko si srećan kad slušaš tuđe nevolje. Bili su to prevareni i ostavljeni muževi, pa čak i neke žene su dolazile da popiju neku s nogu pre nego što odu u park ili neko drugo mesto da bi “ zaradile “ za život. Najviše me je potresla priča jednog bračnog para. Nju nikad nisam video. Muž je uvek sedeo za istim stolom i gledao na sat. Pio je samo kafu. Posle nekoliko dolazaka ispričao mi je svoj razlog dolaska u kafanu. Imali su troje dece, bili su podstanari, on je bio teško bolestan i ostao je bez posla. Nakon bezuspešnog traganja za slabo plaćenim  poslovima, odlučili su zajedno da ona odlazi sa drugim muškarcima za novac. Jedino tako su mogli da pokriju troškove njegovog lečenja i života. Vlasnik restorana je otišao na Novi Zeland i zatvorio restoran. Ostao sam bez posla. Raspitivao sam se o toj porodici, ali bezuspešno. Nikada ga nisam više video. Često ga se setim i razmišljam šta sve čovek mora da radi i  kakve odluke da donese da bi preživeo. U životinjskom carstvu vlada zakon jačeg. A čovek prvo mora sam sa sobom da se izbori – da proguta ponos, da zaboravi moralne norme, da je ponizan i pokoran i to često onim ljudima koji su manje vredni od njega. Nagutao sam se ja  ponosa , moj sudija , da me stomak boli. Naše društvo je danas moralno hendikepirano. Nad nama je izvršeno intelektualno obogaljivanje. Ne ceni se znanje koje smo s mukom i velikim trudom i naporom stekli studirajući dajući poslednje atome snage, već se ceni prevara, laž, korupcija . . . Znate li Vi, gospodine sudija, ko je vlasnik firme “ Faraon “ ? “

“ Čini mi se da znam, izvesni gospodin Perović. “

“ Da . Dragutin Perović – Guta Faraon . Poslednja klupa u prvom redu. Za Ajnštajna je govorio da je fudbaler, Romeo i Julija su po njemu neki pevači, nije znao gde se nalaze piramide. Kad je konačno saznao gde se nalaze piramide bio je opsednut njima. Jedino ga je to interesovalo u školi. Rekao je da će biti faraon. Tada je dobio taj nadimak. Proklinjem dan kada sam pre nekoliko godina zakucao na vrata njegovog velelepnog zdanja od 350 kvadratnih metara, sa dva bazena – jednim zatvorenim i jednim otvorenim, pored teniskog igrališta. Obogatio se na brzinu , naravno , baveći se nelegalnim poslovima, a tek kasnije je otvorio firmu “ Faraon “ da bi sakrio te poslove iza nje. Ali on je takve sreće da mu je i firma veoma uspešna. Kad nekog hoće, onda ga baš hoće! Sve što je poželeo – kupio je. Samo pamet nije mogao da kupi – nema je u prodavnicama. I dalje je bio glup. Kad malo bolje sada razmislim , nije on tako glup. On je promućuran, ima nos za biznis. On  je neobrazovan. A i šta će takvim ljudima obrazovanje ? Može da plati najbolje stručnjake. Tako je i radio. Ja sam se nadao da će biti posla za mene. “ Da si došao pre mesec dana, bilo bi nešto. Sve, je, brate puno. Popunjeno je i ovde i u inostranstvu. Nego, mogao bi da ideš sa ovim mojim majmunima da naplaćuješ dugove. Dobro ću te platiti. Više nego ove moje inženjerčiće koji škrabuckaju nešto po ceo dan i traže neku inspiraciju. Gde da im ja kupim tu inspiraciju ? Ma sve to treba vratiti na berzu rada ! Onda će ceniti sve što su imali kod gazda Gute. “ Pre nekoliko dana , video sam ga na TV-u. Dao je novac za izgradnju sportskog terena u nekom kvartu . Prikazan je kao svetac, a pre mesec dan na istom TV kanalu pričalo se da je umešan u ubistvo vlasnika neke kladionice. Kao u Americi – ljudi sumnjivog morala ili bez morala su dobročinitelji, ktitori. Zahvaljuju im se političari, gradonačelnici, a narod iz prikrajka psuje i pljuje po njima jer znaju, a ne smeju javno da kažu da ugrožavaju nečije živote. Ljudi kao Guta Faraon, počine nekoliko nedela, a zatim učine jedno dobro delo. Misli da će na taj način okajati svje grehe. Dajte grešnima priznanje, počasti, ode i hvalospeve, a nama bezgrešnima ne treba ni hleb! Mi smo dobri i to je dovoljno! Mi živimo od dobrote!”

“ Molim Vas ! “ Luka ga je opomenuo da priča tiše i da obuzda emocije.

“ Ma, može im se “ , nastavio je Velimirović da priča posle kraće pauze pogleda uprtog u prazno. U glasu nije bilo nikakvih emocija. Govorio  je ravnodušno i iscrpljeno kao čovek koji nema snage, koji se predaje.

“ Oni su nedodirljivi. Na njihovoj strani su sudije, političari, policija . . . “

“ Molim Vas, ne pričajte ako nemate dokaza! Kazniću Vas za nepoštovanje suda! “ Luka je pokušao da odbrani čast sudijskog poziva. Znao je i on sam za izvesnu povezanost pravosuđa, policije i politike sa podzemljem. Još na fakultetu je sebi dao obećanje da neće dozvoliti da bude korumpiran. Čvrsto je verovao u to. A što se politike tiče, takođe je imao čvrst stav. U vladajuću stranku je morao da se učlani zbog polaganja pravosudnog ispita i postavljenja na mesto sudije i tu je stavio ogromnu tačku. Ne pada mu na pamet da dublje zalazi u političke vode! To je bilo samo nužno zlo. Biće samo član i to pasivan, a nikako aktivan. Samo nekoliko ljudi zna za njegovo učlanjenje u partiju. Morao je to krišom da uradi, kako Ana ne bi saznala jer je njen otac zagriženi opozicionar. Nikako ne bi voleo da ta činjenica upropasti njegovu vezu sa Anom. Neće dozvoliti da mu bilo šta ili bilo ko upropasti karijeru i ljubav. “ A ni ovaj Velimirović mi neće stvarati problem. “ , čvrsto je odlučio Luka u tom trenutku. Do tada je nekako saosećao sa njim. Ali, ne ! Ne sme to sebi dozvoliti. Mora biti objektivan. Saosećanja, osećanja, simpatije, empatije u ovom poslu ne postoje, Luka! – vrištao je unutrašnji glas opominjući gad a misli isključivo na sebe. Ispravio se i zvanično rekao:

“ Završićemo današnje saslušanje. O daljem postupku ćemo Vas pismeno obavestiti. “

     Da, tako je najbolje – ne uplitati se dublje. Počeo je da saoseća sa strankom, a to nije dobro. Jednostavno će mu pismeno saopštiti da nema dokaza, da je tužba neosnovana, da nije po Ustavu . . . ma zašto sad da razbija glavu? Smisliće već nešto. Sročiće tekst tako da ovaj pola neće razumeti i gotovo! Najbolje od svega je što postoji mogućnost da mu to saopšti pismeno i neće morati da ga gleda u oči . Ako se žali , to više neće biti u njegovoj nadležnosti. Zadovoljan svojom odlukom, Luka ustade u znak okončanja saslušanja. Velimirović je i dalje sedeo pogleda uprtog ispred sebe. Luka je odbrojavao u sebi : “Sačekaću još malo, lepo ću ga zamoliti, a onda . . . “ Marko Velimirović naglo ustade kao da je čitao Lukine misli. Luka je ustuknuo jer nije očekivao ovakvu reakciju, ali mu istog trena bi lakše jer neće morati da zove obezbeđenje.

“ U redu , “ Marko je izgovorio vrlo smireno. Pri izlasku je rekao kulturno: “ Hvala. Do viđenja. “ Luka je i dalje stajao i gledao u zatvorena vrata. Marina ga je posmatrala krajičkom oka ne usuđujući se da išta pita. Kao da je tek sada postao svestan njenog prisustva, Luka joj se obrati zvanično :

“ Odštampajte zapisnik i dajte da potpišem .”

“ Zašto sam se uopšte plašio? Pa, ovo je vrlo jednostavan slučaj. Slučaja, ustvari i nema! Verovatno je to bila početnička trema , “ Luka je tešio sebe. Sutra će formulisati odluku i poslati Marku Velimiroviću. A večeras će uz vino i sveće Ani prepričavati svoj prvi radni dan.