***
Luki bi bilo mnogo lakše da je Tomislav
ostao barem još koji dan u pritvoru. Ali, advokat kojeg mu je poslao je bio
najbolji u njihovoj generaciji. Luka je uvek bio ljubomoran na njega dok su
studirali, ali ipak je smogao snage da ga nazove i zamoli za uslugu. Kolega se vrlo obradovao
i odradio to bez ikakve nadoknade, onako , prijateljski. Luka je morao to da
uradi zbog Ane, jer nije više mogao da podnese da ga naziva svim onim pogrdnim
imenima upućenim na račun njegove sposobnosti i muškosti. Što se njega lično tiče, bolje mu je bilo dok je
Tomislav bio iza rešetaka.
Spremao se da krene u sud. Na licu su se
videli tragovi neprospavane noći. U zoru je doneo odluku. Sada je bio vrlo
smiren i odlučan.
Krenuo je pešice. Išao je suprotno od
zgrade suda. Tražio je telefonsku govornicu. Naišao je na jednu blizu srednje
škole. Idealno! Prišao je i razočarao se. Nema slušalice. Tražio je dalje. U
haustoru jedne zgrade bile su dve govornice. Neko bi ga mogao čuti. Išao je
dalje. Na ulazu u park, ugledao je odgovarajuću govornicu. Prišao je. Osvrnuo se. Nema nikoga. Ubacio je
karticu. Okrenuo je broj policije. Javio se ženski glas: “ Hitna pomoć,
izvolite.” Brzo je spustio slušalicu. Pogrešio je . Udahnuo je i ponovo birao
broj.
“ Policija “ , Luka je
kroz maramicu govorio brzo , bojeći se da se ne predomisli. “Postavljen je eksploziv u zgradu suda.”
Brzo je spustio slušalicu. Maramicom je
obrisao znoj sa čela. Pažljivo je spustio maramicu u džep. Iz drugog džepa je
izvadio drugu maramicu, pokvasio je alkoholom i obrisao slušalicu i brojčanik.
Vratio se pešice do svog stana. Iseckao je
obe maramice i karticu, bacio ih u wc – šolju i pustio vodu. Gledao je kako
komadići nestaju u vrtlogu. Video je svoj odraz u ogledalu i brzo skrenuo
pogled – nije mogao sebe da pogleda u oči. Stideo se svojih postupaka. Trudio
se da što manje razmišlja o osećaju krivice u ovom trenutku. Kad se uverio da
su svi parčići otišli u nepovrat, telefonom je naručio taksi. Pogledao je
koliko je sati – 7 i 30. Savršeno! Popravio je kravatu, uzeo torbu i izašao iz
stana.
***
Ispred zgrade suda su bili okupljeni
malobrojni članovi Organizacije za podršku u procesu. Uzvikivali su parole i
nosili transparente. Mnogi nisu došli zbog straha od hapšenja znajući šta se
dogodilo Tomislavu. Zaposleni u sudu su se pitali otkud njima informacija o
tome da je Marko Velimirović dobio poziv. TV ekipe su takođe zauzele mesta i
usmerile kamere ka ulazu u zgradu nadajući se da će konačno snimiti i
intervjuisati Marka Velimirovića. Marina je sa prozora svoje kancelarije
gledala okupljene reportere. Opipala je rukom novac u džepu. Obezbedila je
novac za još jednu ratu školarine.
Nekoliko vozila specijalnih jedinica
policije su se naglo zaustavila. Iz njih su pod punom opremom iskočili
specijalci i rasporedili se ispred suda, a nekoliko njih su ušli unutra.
Okupljeni ljudi su zanemeli. Mislili su da su došli zbog njih. Ućutali su se i
spustili parole. Pokušavali su da ih odbace ili drže neprimetno iza leđa. Za
manje od dva minuta zgrada je bila evakuisana. Zaposleni u sudu i stranke su
izlazili iz suda i komentarisali:
“ Ovo je već prevršilo
svaku meru! “
“ Sedmi put ovog
meseca! Stvarno nema smisla! “
“ Predmeti stoje!
Gubimo vreme.”
“ Zašto ne izdvoje
sredstva za otkrivanje eksploziva čim se unese u zgradu? Šta radi to naše
obezbeđenje? E, ko nas čuva, dobro smo i živi. Ko njih uopšte kontroliše kako
rade svoj posao? “
“ Svi znamo da je ovo
lažna dojava. Kako ga već nisu otkrili? Siguran sam da je to ista osoba. “
“ Ohladiće mi se burek.
Ostao je na stolu. “
Luka je izlazio iz taksija upravo u
trenutku kad su svi izlazili iz suda. Prišao je predsedniku suda i zabrinuto
pitao:
“ Šta se dešava? “
“ Opet lažna dojava.
Brzo će ovi to da reše” , pokazao je rukom na specijalce.
“ A šta . . . ako nije? “
“ Ma, lažna je kad ti
kažem .”
“ Gospodine
predsedniče, smem li da vam ovde uručim poštu? ” bojažljivo je pitao jedan
pripravnik.
“ Sačekajmo da ovaj
cirkus prođe.”
Za svega nekoliko minuta saopšteno im je
da je sve ‘čisto’. Opasnost je prošla. Ustvari, nije je ni bilo. Zaposleni su
počeli da ulaze, specijalci su otišli , a demonstranti počeli ponovo da
uzvikuju parole. Kao da se nije ništa dogodilo.
Luka je pogledao na sat. Suviše je kratko
trajalo. Nadao se da će potrajati duže kao protekla dva puta id a će sva
ročišta odložiti za neki drugi dan. Dobio bi na vremenu. Pogledao je na sat –
još 20 minuta do početka ročišta. Otišao je u svoju kancelariju.
“ Marina, da li je
gospodin Velimirović došao? “
“ Ne . . . ne znam .”
“ Molim Vas, pogledajte
da nije u hodniku. “
Marina je bila zbunjena. Pa sad je Luka
ušao, valjda bi ga video da je stigao. Nije ni pokušavala da bilo šta kaže.
Jednostavnije joj je bilo da pogleda u hodnik.
“ Nema ga. “
Luka je pogledao na sat – još 13 minuta.
Nadao se da će ‘bomba’ u sudu odložiti donošenje odluke koja bi svima bila po
volji. Još 13 minuta. “ Misli, misli . . . “ govorio je sebi. Bio je ljut na
sebe što nije bio originalniji u smišljanju razloga koji bi mu dao više vremena
za razmišljanje. Ako udovolji Tomislavu i njegovim zahtevima i savetima, Nikola
će biti veoma ljut. Toliko će biti ljut da će Luka dobiti otkaz, odnosno “ . .
. daćeš sam ostavku “ , odzvanjale su mu Nikoline reči. Tomislav će tada biti
još ljući, a ako još sazna pravi razlog otkaza, svašta se može očekivati od
njega. A , možda i neće? Boravak u zatvoru ga je malo promenio. Nekako je
ćutljiv i povukao se u sebe. Kao da mu je poverena neka tajna koju ne sme
nikome da poveri. Čak i Ana nije više onako čangrizava. Ipak će poslušati
Nikolu. Imaće posao, prosleđivaće mu samo određene slučajeve, koji će ionako
biti rešeni pre nego stignu u sud, venčaće se sa Anom. Ona i njen otac neće
znati za njegov savez sa Nikolom i . . . svima će biti dobro. Da, tako je
najbolje. Pozvao je Nikolu. Nedostupan. Pogledao je na sat. Možda je Nikola na
nekom važnom sastanku. Pokušaće kasnije opet da ga zove. Iz torbe je izvadio
crvenu fasciklu. U njoj je bio tekst koji će pročitati Marku Velimiroviću, a
Nikola ćemu zbog toga biti veoma zahvalan. Već mu je muka od te vrste
zahvalnosti. Prezirao je sebe zbog ovoga što čini. Ulazi u kolo iz kojeg će
teško izaći. Igraće dok Nikola svira. U ovom trenutku nije znao da je Nikola
odsvirao svoje. Luka je jutros bio zauzet dojavom o bombi, pa nije gledao vesti
o Nikoli. U tom slučaju bilo bi mu mnogo lakše. Poneo bi plavu fasciklu sa
tekstom koji bi odgovarao mnogima.
Pokušao je ponovo da nazove Nikolu. Ponovo
nedostupan.
“ Jeste li za kafu? “
upitala ga je oprezno Marina, uočivši Lukinu zabrinutost. “ Ne, hvala. Ma,
može. Ne znam, imamo li vremena? Donesite ipak.”
Barem će biti nekoliko trenutaka sam sa svojim nedoumicama.
Zašto se Nikola ne javlja? Gde je sad taj Marko? Kad ćwe već jednom ta kafa?
Niti je bio željan Nikolinog glasa, niti je želeo da Marko dođe, niti mu se
pila kafa.
Vrata se naglo otvoriše i pred njega
iskočiše dvojica u maskirnim odelima sa uperenim puškama , dok su mu dvojica,
koju nije stigao da primeti kad su stali iza leđa, stavili lisice na ruke.
Pretresli su ga , a da toga nije bio svestan lice su mu pritisnuli na sto,
upravo na crvenu fasciklu.
“ Šta se dešava? “
uspeo je da smogne snage i upita.
“ Uhapšeni ste zbog
lažne dojave o postavljenoj bombi. Snimila Vas je kamera u telefonskoj
govornici. Sve govornice u gradu imaju kamere koje su malih dimanzija i
neprimetne. Postavili smo ih nakon učestalih dojava o bombama. Takođe ste
uhapšeni i pod sumnjom da ste imali neke dogovore i instrukcije od strane Vašeg
budućeg tasta Tomislava, što će istraga potvrditi ili opovrgnuti , a bili ste i
praćeni i prisluškivani zbog sumnje da ste se sa Nikolom Ivkovićem dogovarali o
procesu protiv države.”
Šoljice sa kafom su ispale iz Marininih
ruku. Na vratima se pojavio i predsednik suda. U ruci je držao Markovo pismo.
Pročitao ga je dva puta – Marko povlači tužbu.
Нема коментара:
Постави коментар