***
Novinar najčitanijeg dnevnog lista još
jednom je čitao tek primljeni SMS : “ Priča je eksluzivna i delikatna. Dođite
na isto mesto sa istom sumom. “ Sa ovog broja je često dobijao zanimljiv
materijal za sutrašnje izdanje. Kao i uvek, njihove novine su uvek prve imale
informaciju o nekom događaju. Jedino je on znao ko su izvori. Koštalo je ali se
uvek isplatilo. Tiraž je vrtoglavo rastao. Krenuo je ka uredniku da mu saopšti
vest i uzme novac za isplatu izvora.
Marina je brzo izbrisala poslatu i
primljenu poruku. Nije se ponosila ovim svojim postupkom, ali je bila vrlo
zadovoljna sumom koju će dobiti. Ovim novcem će platiti drugu ratu školarine
svom sinu. Svakako će vest procuriti u javnost pre ili kasnije. Do sada je nisu
otkrili. Uvek je sebi govorila: “ Još ovaj put “ , ali nije mogla da odoli.
Novac joj je bio uvek potreban.
***
Bojao se da će je poljupcem probuditi.
Tako je lepa dok spava. Pogledao je prsten na njenoj ruci i zadovoljno se
nasmešio. Organizaciju venčanja prepustiće njoj. Žene to vole.Osetio je
vibriranje mobilnog telefona u džepu sakoa. Žurno je izačao iz sobe trudeći se
da bude što tiši. Pogledao je displej. Zašto ga predsednik suda zove ovako
rano?
“ Da “ , gotovo šapatom
izgovori Luka zaključavajući vrata stana.
“ Nisam. A, zašto? “
Još nekoliko sekundi je držao telefon
prislonjen na uvo iako se veza već prekinula. Bio je zaleđen u trenutku – kao
fotografija. Prebledeo je , nije treptao, nije disao, nije se pomerao. Brzo je
spustio telefon u džep i žurno krenuo niz stepenice. Nije imao vremena da čeka
lift ili je potpuno smetnuo s uma da postoji ta mogićnost. Izleteo je na ulicu
i pri tom umalo nije srušio jednu gospođu. Promrmljao je nešto u znak
izvinjenja i potrčao ka obližnjem kiosku. Bacio je novac kroz šalter i dograbio
novine sa vrha. Munjevitom brzinom je listao stranice i pogledom šarao po
naslovima. U žurbi nije primetio da je na naslovnoj strani krupnim slovima
ispisano ono što traži : “ TUŽI DRŽAVU ZA KRAĐU SNOVA“.
***
Ispred zgrade suda već su bili okupljeni
fotografi, kamermani i reporteri. Ćaskali su nešto neobavezno illi su davali
svoje prognoze u vezi sa člankom u novinama, proveravali mikrofone, nameštali
kamere ili osmatrali okolinu. Svi su bili konkurencija jedni drugima, ali su u
ovakvim situacijama bili vrlo staloženi i mirni. Čekanje je nekome mučno, ali
ne i njima. To je njihov posao – čekanje. Čekaju kao zveri u zasedi. Čim se
pojavi žrtva oni skaču i pitaju, pitaju . . . pitaju i provociraju dok ne
saznaju ono što žele, a onda trkom u redakciju da to objave pre drugih, ako su u pitanju novine, a ako su to TV
stanice trude se da njihov izveštaj sa lica mesta bude što objektivniji i
zanimljiviji. Nudili su narodu trenutak zaborava svojih problema. Baviće se
tuđim problemima uz jutarnju kafu, u kancelariji će terati dosadu , na klupi u
parku penzioneri će ispratiti još jedan dan. Svako će imati svoju teoriju o
tome i čvrsto će je braniti, a pri tom će njihovi problemi ostati nerešeni. Kad
otvore vrata svog stana, skočiće im za vrat i stiskaće ih dok ne ispliva neko
rešenje. Ni sami ne znaju kako, ali rešenje se zaista uvek pojavi
odnekuda.
Ovoga jutra , novinari i reporteri nisu
dugo čekali. Neki su čak nespremni dočekali Luku. On je zbunjeno ustuknuo, čak
je pomislio da treba da beži kad ih je ugledao kako trče prema njemu. U ovome
je bio neiskusan, kao mlado jagnje pred vucima. Obasuli su ga pitanjima,
škljocali aparatima, gurali mikrofon skoro u usta. Pred očima mu je sevalo, a u
glavi tutnjalo. Izobličena lica sa veštačkim osmesimasu su se smenjivala pred
njim dok se s teškom mukom probijao ka vatima suda. Čak je malobrojno
obezbeđenje bilo nemoćno pred naletima znatiželjnih novinara. Na vratima se
pojavio predsednik suda :
“ Molim vas , gospodo!
Sazvaćemo konferenciju za novinare. Bićete blagovremeno obavešteni. Do tada, ostavite
nas da radimo. Hvala na razumavanju. “
Luku je bukvalno ugurao u svoju
kancelariju.
***
Marka Velimirovića je začudila iznenadna
ljubaznost komšija. Gospođa koja živi u stanu pored njegovog , baš kao da je
njega čekala pred svojim vratima. Marku se učinilo da je prisluškivala ispred
njegovih vrata i baš sad zauzela pozu – Evo baš sam slučajno tu. Kako bi
drugačije znala da će on baš sad izaći?
“ Dobro jutro komšija!
Divan dan , zar ne ? “ umilnim glasom ga je pozdravila.
“ Dobro jutro. Da . . .
divan je “ , zbunjeno je odgovorio. Uvek ga je gledala ispod oka, ispitivački i
retko kad mu je otpozdravljala. On je bio taj koji je uporno kulturno
pozdravljao , a ona ga mrko gledala. Zato je on sad bio iznenađen njenim
pozdravom. Činilo mu se kao da je još nešto htela da ga pita, ali baš u tom
trenutku vrata lifta se zatvoriše, a ona ostade otvorenih usta. Ostade zverka
bez svog plena. Pri izlasku iz lifta čekelo ga je još jedno iznenađenje. Pri
izlasku se sreo sa komšijom koji je bio poznat po svojoj mrzovolji. Stalno je
nešto gunđao, psovao, negodovao. Ljudi su ga zaobilazili u širokom luku kao
crnu mačku. Čim je ugledao Marka, lice je razvukao u čudnu grimasu. Osmeh!
Znači komšija tako izgleda kad se smeje! Ovaj osmeh je za pamćenje!
“ Bravo, Marko! Uvek
sam ja govorio “Ovog mladića nešto muči! “ znao sam ja da ste Vi osoba
koja mudruje, ćuti, tiho pati i da ćete jednog dana reći “ Ma dosta bre! “ .
. . tamo njima , “ pokazivao je rukom negde gore.
“ Mogli biste da dođete
na kaficu kod mene da malo razgovaramo. Imao bih Vam mnogo toga reći što bi Vam pomoglo u strategiji. Svaki detalj
treba razraditi . . . “ Komšija je pričao dalje , a Marko je prebirao po
mislima pokušavajući da se priseti bar jednog razgovora sa komšijom kome ni ime
nije znao.
“ Pazite se Vi njih “ ,
primakao se bliže i pričao tiho uz povremeno osvrtanje oko sebe kao da se boji
da neko ne sluša. “ Znam ja njih vrlo dobro. Naći će oni već neki svoj način da
reše to . . . tu stvar. Nemojte odmah da prihvatite njihovu ponudu.” Osvrnuo se
još jednom oko sebe, došapnuo vrlo tiho i oprezno :“ Bićemo u kontaktu “.
Skokom mladića od dvadeset godina , već se popeo na prvi sprat.
“ Šta ovo bi? “ pitao
se Marko. Nasmejao se i krenuo. Jedna sumnja mu se vrzmala po glavi, ali , ne .
. . nemoguće . Slegnuo je ramenima i izašao na ulicu.
Jutro na ulici je bilo isto kao i juče,
kao pre dva dana, kao pre nedelju lli mesec dana . Dobro utvrđenim redosledom
smenjivale su se jutarnje slike: autobus staje, nekoliko pospanih putnika ulazi,
a skoro niko ne izlazi. Prolaze kamioni sa svežim hlebom, mlekom, novinama i sa
još mnogo potrebnih i nepotrebnih stvari za život. Jedna od nepotrebnih stvari
za život su bile cigarete bez kojih Marko nije mogao. Njemu su one bile itekako potrebne. Pokušavao je
više puta da ih ostavi, ali nije imao dovoljno čvrst karakter. Nisu mu prijale
uopšte. Ipak, nastavio je da odlaže dan kad će im konačno reći ne. Činilo mu se
da sa duvanskim dimom šalje u visine svoje probleme. Barem iluzija o
smanjivanju napetosti i nervoze traje nekoliko minuta, dok ne ugasi cigaretu.
Nepušači to nikada neće shvatiti. Marko je krenuo ka kiosku da kupi kutiju tih
iluzija.
Strpljivo je čekao da čovek, koji je bio
ispred njega, dobije kusur. Ispod ruke je držao tek kupljene novine. Marko
nezainteresovano spusti pogled ka novinama. Kao da imaju 3D efekat, slova
iskočiše iz teksta. Na naslovnoj strani je krupnim slovima ispisano “ TUŽI DRŽ…
ĐU SNOVA”. Sredinu naslova nije video jer je čovek rukom pridržavao novine baš
tom mestu.
“ Izvolite “ ,
mrzovoljno mu se obrati prodavačica. Pogledom je tražio novine.
“ Molim Vas , dajte mi
novine koje je čovek pre mene kupio.”
“ To je bio poslednji
broj. Jutros su planule za sekund. Ni ja nisam stigla da ih pročitam. Kažu ,
neki naš sugrađanin tužio državu za krađu snova. Eh, za šta bih ja sve trebala
da tužim ovu našu državu. Ali, ćutim, trpim, radim, niko me ništa ne pita . a
godine lete . . .” pričala je i dalje, ali je Marko nije slušao. Bio je zaokupljen svojim mislima. Na
publicitet nije računao.
Нема коментара:
Постави коментар