***
Nikola je podigao kragnu sakoa i uvukao
glavu. Skliznuo je niz stolicu kako bi izgledalo da je niži. Posmatrao je
specijalce u crnim uniformama i naoružane do zuba. Šarali su ledenim pogledima
po aerodromskoj čekaonici. Prolazili su pored Nikole svakih 11 minuta. Tačniji
od najtačnijeg sata na svetu. Za Nikolu je to bilo još 11 minuta prednosti, još
11 minuta bliži novom životu. Pasošku kontrolu je prošao bez problema. Samo da
još vreme brže protiče! Jedini prijatelj i saveznik mu je vreme. Svi su ga
napustili – supruga, ljubavnica, prijatelji. “ Hm! Prijatelji! Ko mi je bio
pravi prijatelj? “ nije hteo da se zamara i gubi vreme na traženje odgovora. U
Kanadi ima neke poznanike. Ima sina i njegovu suprugu, njenu rodbinu. “ Ma,
biće meni tamo super. Tamo je život! “ zahvaljivao je Bogu što je sin oženio
Kanađanku, koju je upoznao dok je tamo studirao. I dok su svi stavljali novac
na račune na Kanarskim i drugim ostrvima, Nikola se odlučio za Kanadske banke.
Nije velika suma, ali za početak dovoljna.
Čuo je poziv za ukrcavanje u avion. Konačno!
Samo da uđe u avion i odleti daleko od policije, supruge, novinara, Marka
Velimirovića. Sve je bilo u ( nekom ) redu dok se on nije pojavio sa tom glupom
tužbom! Postao je njegova noćna mora, a da nije znao ni kako čovek izgleda.
Dok je predavao kartu, primetio je grupu policajaca kako utrčava u
zgradu aerodroma. Rastrčali su se po čekaonici. Zagledali su svakog muškarca.
Čak su i jednog dečaka zagledali. Majka
je burno reagovala jer se dete rasplakalo. Prišao joj je komandir policije kako
bi izgladio situaciju. Čim je ugledao komandira, Nikola je navukao kragnu,
nakašljao se i primio kartu natrag. Promrmljao je nešto što što bi trebalo da
liči na ‘Hvala’. Žurio je ka avionu. Ušao je. Pronašao je svoje mesto. Gledao
je sat. Kazaljka se sporo pomerala. Kao da je stajala u mestu. Prkosila mu je.
Čvrknuo je sat prstima. Oslušnuo je. Radi. Naslonio se i zažmurio. Osetio je da
neko seda pored njega.
“ I Vi se bojite
letenja? “
“ Pomalo, “ odgovorio
je Nikola ne otvarajući oči.
“ Ja prvi put letim.”
Nikoli nije bilo do razgovora. Mislio je
samo jedno - kad će avion da poleti.
Motori aviona kao da su pročitali njegove misli. Zabrujaše. Čuo je glas
stjuardese. Konačno! Osetio je da tone. Otvorio je oči i pogledao kroz prozor.
Avion se lagano kretao. Na pistu su istrčali komandir policije i nekoliko
policajaca. Ukopaše se u mestu. Gledali su kako avion rula po pisti. Komandir
je ljutito skinuo kapu, bacio na tlo i skakao po njoj.
Nikola je odahnuo. Naslonio se u stolicu i
duboko udahnuo.
“ Ne bih hteo da budem
indiskretan. Vidim, karta je u jednom pravcu. Idete li na duži vremenski period?
“
“ Idem! Ha, ha, idem!
Bežim! Bežim od . . . svih ovih ovde . . . dole, ispod nas “ , Nikola je
oduševljeno odgovorio svom sagovorniku.
“ I ja bežim. Idem da
dosanjam jedan davno započet san.”
“ Ja od danas imam novi
san.” Nikola je već bio potpuno opušten. “ Put će biti dugačak. Da se upoznamo
– ja sam Nikola Iković.”
“ Vidim da ste mi
odnekud poznati. Znači, Vi ste taj Nikola.”
“ Ne. Nisam više TAJ
Nikola Ivković. Od danas sam sasvim drugi Nikola. Raskrstio sam sa tim Nikolom.
Ostao je tamo” , prstom je pokazao negde u daljinu. Pogledao je kroz prozor.
Bio je to pogled koji se upućuje dragim ljudima na rastanku. Oprostio se od
dela sebe. Uzdahnuo je i okrenuo se saputniku:
“ Izvinite, nisam čuo
Vaše ime. “
“ Ah, da. Baš sam
nekulturan. Ja sam Marko Velimirović.”
Kraj
Нема коментара:
Постави коментар